U trendu

Kako emigracija utiče na seksualni život Srba?

Nedavno objavljeni zvanični podaci obelodanili su da tri odsto kanadskih bračnih parova ne upražnjava vođenje ljubavi uopšte (ništa – zero – nada); 74 odsto to radi jednom mesečno ili ređe (?!), a ostatak se, pohotljivci jedni neumereni, prepušta užitku čak jednom nedeljno. Studija je ilustrovana i razgovorom s parom koji pripada prvoj kategoriji. Sede oni tako lepo i ponosito, svako na svom krevetu, a na licima im blaženi osmesi. Kažu da im je divno, srećni su i vole se, onako na daljinu, što je baš cool i ne vide ništa loše u tome.

Dobro, svako ima pravo na izbor, mada posmatrajući Kanađane oko sebe mislim da ima nešto više od tri odsto onih koji su se priklonili celibatu, ali to i nije tema istraživanja koje sledi, a koje se zasniva na ozbiljnom, studioznom i dugogodišnjem proučavanju uticaja emigracije na seksualni život Srba pre svega u dalekoj i prijateljskoj Kanadi. Svoj rad bez ikakve nadoknade ustupam SANU sa željom da dam skroman doprinos razvoju naše naučne misli kako u zemlji, tako i u rasejanju.

Dakle, od pamtiveka je poznato, a to je svakom dobronamernom stanovniku ove planete jasno, da su Srbi najveći ljubavnici na svetu, da su najpotentniji, najobdareniji, najizdržljiviji, da mogu bar sedam puta dnevno, da su neodoljivi i da ne postoji pripadnik nebeskog naroda koji je doživeo fijasko u krevetu. Možda mogu da nam pariraju jedino Crnogorci, ali mi smo ionako kô dva oka, pa mu to dođe na isto.

Navedene činjenice zasnivaju se na prilježnom slušanju „lovačkih priča“ po kafanama u matici za čijim su stolovima izvojevane mnoge velike seksualne pobede. Primera radi, dolazi tip s diskretnim osmehom, seda za sto i nonšalantno čeka da ga pitaju kako je bilo prošle noći. Isprva glumi džentlmena, kao štiti damu, a onda nakon nekoliko pića kreće u verbalnu akciju. Broj ispaljenih metaka multiplicira se s brojem tura, ređaju se detalji, poze, čitava Kamasutra za jedno veče.

Dobro, neko će reći da našim muškarcima diskrecija nije jača strana, ali i to ima svoje opravdanje. Pobeda mora da izađe iz skučenih zidova spavaće sobe, trofej (ova reč je ubačena zbog feministkinja) treba da se pokaže, jer to doprinosi samopouzdanju, daje elan za nove poduhvate i stvara zdravu konkurenciju među drugim lovcima, što opet povoljno utiče na seksualni život čitave nacije. Kada svi izređaju svoje podvige i nadive se jedni drugima do mile volje, razgovor može da skrene i na fudbal. Svinje muške.

Tako je to tamo u dalekoj nam otadžbini, ali s prelaskom okeana stvari se drastično menjaju. Ne visim baš po kafanama kao nekada, ali i kada se nađem u muškom društvu, to sada izgleda potpuno drugačije. Niko više ne priča o ženama i fudbalu. Dobro, lopta se još ponekad i pomene, ali od seksa ni traga ni glasa. Nema čak ni „lovačkih priča“. Tabu tema, majku ti poljubim. To samo o poslu, o parama, o kreditima, o recesiji, pa sve ozbiljno, analitički, zabrinuto.

Onda, nema ni flerta, a o švaleraciji kao omiljenoj srpskoj aktivnosti kroz vekove da ne pričam. Čak i kada se mešovita ekipa nađe na okupu, nema pogleda koji nešto obećavaju; nema dvosmislenih aluzija; nema „stvaranja situacije“ koja bi dovela do daljeg razvoja događaja… Harassment, bato, nema zezanja. Sve to kao smerno, stidno, okrenuto građenju bolje budućnosti, uvećanju imetka i ostalim aktivnostima koje nas, polako ali sigurno, svrstavaju među prave Kanađane. Žene bez koketerije, muškarci bez sarma-katastrofa. Pa zar na to da spadnemo? Na ono, u najboljem slučaju, „jednom nedeljno“?

(Nebojša Milosavljević)