Sva tuga života u tuđini

U sredstvima javnog prevoza, a posebno na autobuskim i železničkim stanicama, često se može čuti naša reč. U šinobusu čak i pesma trubadura Jovana („Bježi kišo s prozora“). Ponekad čujem određenu našu reč – mada nije izgovorena.

U šinobus su ušli kod Fleminsberja. Ubrzo nakon što su seli, čovek sa dugom prosedom i proređenom kosom koja mu je skoro pala na ramena poče pričati. Učinilo mi se na srpskom. Dečak odgovori na švedskom. Dugokosi, sad već jasno čujem, govori švedski. Nova njegova rečenica – pitalica – ipak je na srpskom. Kratko pitanje. Odgovor stiže na švedskom.

Život je izmešao dva nesrodna jezika u jedan koji razumeju samo useljenici. Kad bismo za ovu pojavu iskovali reč po analogiji sa sve prisutnijom švedskom reči ‘svengelska’, onda bismo mogli reći da ova dva putnika razgovaraju na svesrpskom.

Uključujem se u razgovor. Dugokosi živi već dvadesetak godina ovde. Njegov sin rođen je pre 14 godina. Milan i Danijel. Milanu je zavičaj Šumadija. Danijelu je to Stokholm.

Danijel prati moj razgovor sa njegovim ocem. Očigledno razume o čemu pričamo. Milan kaže: „Naravno da razume, ali već mu je malo teže da govori srpski.“

Pitam Danijela odlazi li do tatinih u Šumadiju? Odgovara na švedskom, potvrdno. Je li lepo u Šumadiji? Kaže na srpskom sa švedskim naglaskom – fantastično. A na pitanje odlazi li često u Šumadiju, odgovara: „Nej, inte sa ofta“. Hoćeš li ovoga leta do tatinih? Dečak se osmehnu, sleže ramenima, pogleda tatu. Milan kaže da treba štedeti ove godine za naredno letovanje.

Aleksa Dragić, časopis „Dijaspora“, Švedska

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.