Novinar Gardijana putovao prugom Beograd – Bar: Orijent Ekspresu, crkni od muke

Ben Levril, novinar „Gardijana“ putovao je vozom čuvenom prugom Beograd – Bar, a ova nesvakidašnja avantura inspirisala ga je da napiše detaljan i duhovit putopis koji budi sećanja i jugonostalgiju.

Foto: Beta

Foto: Beta

– Suton u Crnoj Gori, i voz iz Beograda koji probija svoj put kroz planine. Na padinama okupanim narandžastim tonovima posednjih sunčevih zraka, vide se sela – idilična slika zapaljenog plasta sena koji se dimi. U nečemu što bi trebalo da liči na vagon-restoran, dim cigarete, glasovi se nadvikuju i pivo koje kaplje na linoleum. Nezainteresovani kondukter posmatra putnike koji piju i prelepa brda kroz prozor, a onda se odjednom trgne i ponovo se nadlakti na šank – ovako Ben Levril započinje svoj putopis o monumentalnoj pruzi Beograd – Bar.

– Dobrodošli u jednu od najbolje čuvanih evropskih železničkih tajni. Nalazim se u vozu na relaciji Beograd-Bar, putovanje od 430 kilometara između srpske prestonice i crnogorske jadranske obale. Prugu je uz veliku pompu otvorio 1976. godine jugoslovenski vođa Tito, čiji je Plavi voz nekada regularno prolazio ovom rutom. Danas vožnja traje 10 sati, stari vagoni sa šest dvokrevetnih pregrada urađenih starinskim stilom, sadrže samo najneophodniji inventar. Scenografija, sa druge strane, predstavlja bogatu simfoniju najlepših prizora. Ovo putovanje košta 21,3 evra – detaljno opisuje Levril.

Novinar navodi da Srbija koristi i ćirilično i latinično pismo naizmenično.

– To znači da su najpotrebnije informacije, kao ukrcavanje na primer, često na ćirilici, što na sve dodaje jednu vrstu nesvakidašnje misterije. Ja, ipak, znam da voz kreće svakoga dana u 9.10 ujutru, i da mi ostaje vremena za pržena jaja, kafu i topao hleb u restoranu na stanici. Više od 15 godina nakon rušenja Slobodana Miloševića, Beograd je navikao na turiste. Sunčano jesenje jutro je i na maloj glavnoj stanici budi se život. Četiri vagona stoje spremna na kolosecima, a između njih i krajnjeg odredišta na Jadranu stoji im put sa 254 tunela i 435 mostova. Ukrcavam se.

Kako je deset sati koje bi trebalo da provedem u vozu zaista mnogo, odlučujem da putovanje podelim na tri dela. Najpre putujemo do Užica, na jugozapadu Srbije, udaljenim skoro četiri sata od Beograda – piše Levril i dodaje: Napuštamo prestonicu po rasporedu, pored nagomilanih vozila zaraslih u korov, i u roku od 45 minuta pred nama se šire polja, široka kukuruzna polja, tumaranje koza i zvuk pravoslavne crkve. Ubrzo nakon toga, istočnim horizontom, plave se brda u daljini.

Stali smo na lokalnoj stanici. Do polovine jutra delim kupe sa tri starije gospođe koje nose cveće, koje su smatrale našu jezičku barijeru veoma smešnom. Moj srpski se svodi na „Zdravo“ i „Hvala“ dok sav njihov engleski staje u „Let’s go!“. Shvatio sam da su sestre i izgleda da će put biti veseliji nego što se očekivalo – posebno u trenutku kada su tražile da pomirišem njihove ruže – onda smo ušli u Užice.

Opisujući ovaj grad, Levril navodi da je oslobođen od nacista u Drugom svetskom ratu, ali da je tu stao jer odatle postoji kratka autobuska linija koja ide do Zlatibora, tog planinskog odmarališta na „Dinarskim Alpima“.

– Popeo sam se do 1.359 nadmorske visine, do vrha koji zovu Čuker, i napunio baterije čokoladicama iz supermarketa. Kada sam stigao na vrh, bio sam potpuno sam, a vidik se prostirao u svim pravcima, ispunjen jezerima, grebenima i osunčanim dolinama. Nazad u voz, nastavili smo ka jugu. Ne putujem daleko od crnogorske prestonice Podgorice. Sedmočasovno ograničenje koje uključuje najdramatičniju topografiju linija. Tuneli su gusti i raskalašni – opisuje novinar i dodaje:

Foto: Beta

Foto: Beta

– Prolazimo kroz šume breza. Zbog nekoliko strmih brda skrenuli smo kratko u Bosnu, a onda se vratili u Srbiju. U kupeu su se smenjivali mladi ljudi pribijeni za ekrane svojih telefona ali i porodice sa velikim prtljagom. Na granici su mi dva crnogorska službenika lupila pečat u pasoš, tako što su ga naslonili na vrata kupea.

Narednih dva sata, polako se spuštamo u grad. Na svakoj stanici, čuvar sa crvenom kapom održava red, a čovek koji lupa po točkovima šeta pored voza sa čekićem u ruci, i kucka u svaki trap. U restoranu voza ispunjenog dimom cigareta, žedno popodne pretvara se u raskalašno veče, pošto su otvorene voćne rakije. Oblaci iznad vrhova sijaju rozikastom bojom u isparavajućoj svetlosti. Podgorica se nazire u mraku. Razgledao sam grad sledećeg jutra i primetio da je centar prava pitoma mreža prostih zgrada i visokih platana, sa fontanom kao spomenikom nezavisnosti stečene 2006. godine. Ovo mesto lako može da priraste za srce.

Levril navodi da se Podgorica, koja se od 1946. do 1992. godina zvala Titograd – nalazi samo sat vremena vožnje od lučkog grada Bara. Odatle sledi divni završni dio puta dok se voz kotrlja pored Skadarskog jezera pre nego što uleti u pojas maslina i primorskih brda. Još nekoliko kilometara i izbijamo na Jadran. U starom gradu Bara našao sam restoran koji služi hobotnicu na žaru i lokalno vino.

Orijent Ekspresu, crkni od muke. Pomislio sam na onog konduktera koji je sve odsutno posmatrao i podigao sam čašu u njegovo ime. Njemu je verovatno dosta svega toga – završava reportažu Levril, a prenosi Blic.

Ostavite komentar

Ostavite komentar