Usluga – sitnica?

Foto: StartupStockPhotos/Pixabay.com

Foto: StartupStockPhotos/Pixabay.com

Svakome je nekad potrebna pomoć i tada, osim ako niste od onih koji nisu u stanju da zamole za uslugu, pomoć i tražimo. To je sasvim normalna stvar, samo bi bilo dobro ne tretirati to što nam neko čini kao sitnicu – a baš to se prečesto radi.
Na šta mislimo? Recimo, potrebna vam je nečija pomoć oko nečega. Ne sviđa vam se što je tako, više volite da sve uradite same, da ne zavisite ni od koga, da nikog ne gnjavite, ali, eto, za ovo vam je stvarno potrebna pomoć. Onda zamolite nekog za uslugu, i kažete kako biste htele da zamolite za sitnicu ili, dok objašnjavate šta vam je potrebno, kažete nešto kao: „Za tebe je to sitnica“, „Ti ćeš to za čas“, „Samo časkom idi tamo i uradi to-i-to“… Nije dobra ideja tako formulisati molbu, jer se onaj od koga tražite uslugu može osetiti kao da ga omalovažavate, može se čak osetiti i uvređeno – a može se desiti i da vas odbije, s obrazloženjem da ako je to takva sitnica, onda to stvarno možete i vi.
Da ne bude zabune: svesni smo da u principu niko ko na opisani način traži uslugu ne pokušava da omalovaži niti uvredi osobu od koje uslugu traži. Najčešće samo pokušava da ublaži sopstveni osećaj krivice što uopšte traži uslugu, time što će sebe uveriti da ono što traži zapravo i nije ništa krupno, da time nimalo ne smeta onome od koga traži uslugu, nimalo ga ne gnjavi… Ipak, to nije način na koji će to čuti osoba od koje uslugu tražite, ona bi vašu molbu mogla da shvati kao da vi sebi uzimate za pravo da određujete šta je za nju krupna ili sitna stvar, i ne samo to, već ste odredili da to što vam ona pomaže nije ništa. Pa, ako je ništa, zašto bi to onda činila za vas, zašto bi se gnjavila s tim?
Predlog: pokušajte da se suzdržite od izjava tipa „to je tebi ništa“. Samo zamolite za uslugu koja vam je potrebna, bez mnogo opravdavanja i objašnjavanja, i ne zaboravite da se zahvalite na ukazanoj pomoći. Ako vam osoba koja nešto čini za vas sama kaže da je to sitnica, njeno je pravo da to učini (priča o sopstvenom delu, ne tuđem) – vaše je da uslugu cenite i na njoj se zahvalite. Ne kažemo da treba da unizite sebe, osmeh i „hvala ti puno“ obično su sasvim dovoljni.

Pogledajte komentare (2)

2 komentara

  • Hana Jovanović

    Jednom sam zamolila krojačicu da mi odradi nešto uz „ma, to je tebi čas posla“. Kakva greška, odrala me je za tu „sitnicu“. Tada sam naučila ovu lekciju. Koristan članak za one koji se do sada nisu opekli.

  • Nataša Gajić

    Ima ljudi, naročito u široj familiji svakog porodičnog tima, koji tvrde da greške i propuste kao i mane treba grditi i ispravljati, drugim riječima isticati da bi se same popravljale, a dobra djela ignorisati kao da ništa nije ni bilo da se činilac ne bi uobrazio, promijenio, skrenuo s pravog puta šta li. Nasuprot tome svoju uslugu drugom veličaju i ističu „do sudnjeg dana“, u stilu „samo da te podsjetim“. Stojim iza toga da su sitne usluge za izbjegavanje, kako traženje, tako i činjenje. Neke druge, veće, u opticaju su na drugi način, tretiraju se i cijene, a i pamte. Uh, a tek one nezaiskane, nametnute pa i iznuđene, kako se tek one snađu i upamte dobro kao loša sreća, čak nesporazum. Da parafraziram: kvare prijateljstva i rodbinske odnose, sve u paketu, dobre-loše sitnice koje život znače, omalovažavaju se kao suvišno posuđen novac bez obzira da li se vraća na vrijeme ili ne. Vrline javne, a gluposti tajne. Kako se misli, a rjeđe kaže, ne obavezuj me i ne očekuj uzvratnu uslugu!

Ostavite komentar