Roditelji ponekad nesvesno ili svesno prave greške u vaspitavanju dece koje mogu negativno da utiču na njihov razvoj. U mnogim situacijama zaborave da su upravo oni pravi uzor svojoj deci i da ne mogu da očekuju da se ona ponašaju drugačije od primera koje su im dali. Malo dete nije u stanju da se samokontroliše. U njemu nema ničega što bi zaustavilo neki njegov impuls ili želju. Roditelji su ti koji stoje pored deteta i zaustavljaju ga onda kada je to potrebno. Ono na taj način uči, "upija" njihove poruke i razvija sposobnost samokontrole. Kako roditelji mogu da utiču na dete kada su previše strogi ili popustljivi?
Veoma je bitno da roditelj bude moćan, da je u stanju da upravlja detetom, jer ga na taj način socijalizuje. U tom slučaju postoje dve opasnosti: nemoćan roditelj ili previše moćan roditelj. Kada su roditelji nemoćni ili previše popustljivi, socijalizacija će biti nedovoljna, tako da će se dete razviti u ličnost koja se slabo kontroliše, koja je impulsivna, emotivna, sklona izlivima besa, nedisciplinovana, lenja… S druge strane, kada je roditelj premoćan ili preterano strog, dete će biti u stalnom strahu od toga da li je ispunilo roditeljski zahtev. Ovakva deca su često preterano socijalizovana ili previše poslušna – jako se samokontrolišu, introvertna su, stidljiva, usmerena na neko postignuće, preterano obzirna prema drugima, izbegavaju konflikte… Dakle, veština je pronaći ravnotežu u pristupu koji bi, poštujući biološko, razvijao socijalno kod deteta.
Koliko je važno da roditelji primenjuju iste vaspitne mere? Za decu je sigurno najgore kada su roditelji složni u pogrešnom vaspitnom metodu. Ono tada nema izbora jer roditelji podržavaju jedno drugo. Najbolji savet koji se može dati jeste da treba da žive svoj život tako da njihova deca žele da liče na njih. A to će moći da postignu samo onda kada budu dobri i za sebe i za druge.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Kao i u svim teškim i neizvijesnim poslovima, važno je da se par dopunjuje, kanališe jedno drugo i ispravlja ono što druga strana ili čak zajedno i u jednom momentu pogrešno, a saglasno, propuste. Svejedno da li se radi o odnosu roditelja ili njihovom prema djetetu, jer i za dijete je važno da je od početka sposobno da uočava greške, svoje ili tuđe, ali i ono što je dobro prihvati i pohvali. I na njemu je da se odluči, a ne samo na roditeljima. I ,da, nikako samo, prepušteno sebi i jednostrano, već pod izvjesnom dozom međusobne kontrole, pa makar i nevidljive, nikako izrazite i neprikosnovene. Onakvi smo kakvi smo, sebi smo i svojoj djeci, ponekad moćni i uspješni u nastojanjima, a ponekad baš i ne, jer „ispravljanje krivih drina uvijek dođe prekasno i na opštu žalost“.