35. BITEF: „Galeb“

“ „Galeba“ režiram pošavši od pitanja o umetnosti i životu. Na sceni moj život i moj rad teku istovremeno. „Galeb“ samo o tome govori. Prisustvujemo neuspehu, rušenju, rupi, praznini. Potom, kako nastaviti dalje? Kako će da se živi? Kako će drugi da žive s tim? Komad sam izabrao pre svega da bih to pokazao. Kad sam ga pročitao, bio sam prestravljen. I ona, mlada Nina, mlada glumica, koja će se napajati svim tim. Nema suda kod Čehova. On stavlja srce na dlan i kaže: gledajte, ono pulsira. Volim sve likove“, kaže Erik Lakaskad, reditelj predstave „Galeb“, prikazane na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, pretposlednjeg dana Bitefa.

Ovaj je mladi stvaralac, ali i trupa koju vodi, otkriće festivala u Avinjonu, gde je 2000. godine i predstavio „Galeba“, zajedno sa „Ivanovim“ i „Porodičnim krugom za tri sestre“ – Čehovljevu trilogiju. Poslednja spomenuta iz ovog triptiha će, takođe, biti prikazana na ovogodišnjem Bitefu, i ujedno ga i zatvoriti.

Ako je neko u publici očekivao „klasičnog“ Čehova, nije to dobio. Ali i oni koji su očekivali drugačije, moderno, avangardno iščitavanje, ne mogu da potvrde da su tako nešto i gledali. Ipak, i jedni i drugi su zadovoljni. Francuska trupa je uspela da objedini i jedno i drugo. I poštovanje Čehovljevog teksta, i koncepciju srodnu „asketskom pozorištu“ Grotovskog, jednog od pozorišnih revolucionara iz šezdesetih godina. Prazna scena – na jednoj strani su samo stolice. Glas i telo glumca u prvom planu. Suočavanje publike sa drugim ljudskim bićem, i tragičnim i smešnim. Potpuno ogoljeni prikaz Čehovljeve drame, bez „ukrasa“ i bez detalja. Glas i telo.

Na praznoj sceni očekujemo koreografisan pokret, fizički, možda čak i plesni teatar: ali, toga nema. Dijalog bi glumce mogao da usmeri ka realističkom prikazu odnosa i iluziju realnosti: ali, ni to se ne dešava. Kroz negaciju, reditelj i trupa „čiste“ svoju predstavu, odstranjuju sve što je suvišno, ostvaruju vrhunski minimalizam, koji vodi do punoće. Imamo utisak da je Čehov upravo ovako zamišljao svog „Galeba“ – čista, „ljudska“ priča, bez ijednog suvišnog pokreta, bez ijedne suvišne reči, bez ijednog suvišnog efekta. Ne iluzija realnosti, već jedna nova realnost, snažna, ubedljiva i teška kao sam život.

Dodatne informacije o predstavi i trupi: