35. BITEF: „Škola za budale“

Muzika na harmonici, bele, providne zavese, i žuto lišće koje leti po sceni, dočaravaju melanholiju sećanja na detinjstvo, nakon koga je usledio lom, koji je doveo do razdvajanja ličnosti. Fragmenti, sećanja, asocijacije, bogat materijal koji gledaocu ostavlja mnogo prostora za učitavanje sopstvenog smisla. Ruska predstava. Ovo su prvi utisci o predstavi „Škola za budale“, koju je izvela ruska trupa „Baltički dom“ u „Zvezdara teatru“, a u režiji Andreja Mogučija.

Predstava „Škola za budale“ je naglo promenila sudbinu svog reditelja. Pre nje se Andrej Mogučij – osnivač i upravnik peterburškog „Formalnog teatra“ i direktor Međunarodnog festivala slobodnih umetnosti „Suncokret“ – ubrajao u beznadežne, mada vrlo privlačne avangardiste. Njegove pozorišne tvorevine „Ćelava pevačica“, „Peterburg“, „Besni Orlando“, „Dve sestre“, „Full for Love“, bile su upravo „vizuelne asocijacije“, besprekorne u smislu prostorne harmonije, ali suviše individualne i hermetične da bi na pravi način komunicirale sa publikom.

Predstava „Škola za budale“ je prekinula taj začarani krug. U stvari, sve je počelo 1998. godine, kad je Mogučiju ponuđeno da u inostranstvu režira internacionalnu, nemačko-poljsko-rusku predstavu. Reditelj je za osnovu sižea odabrao poznatu priču Saše Sokolova i predstavio svoj rad na festivalu „Suncokret“. Tu se pokazalo da je u laboratoriji „Formalnog teatra“ reditelj ipak pronašao filozofski kamen, koji dopušta da se „divni uzleti mašte“ pretope u univerzalne pozorišne tekstove. Podelu za novu „Školu za budale“ (rimejk) Mogučij je napravio među glumcima pozorišta „Baltički dom“, gde se „Formalni teatar“ poslednje četiri godine nalazi.

Junaci predstave – sećanja – deluju u složenoj realnosti snova i bunila, razotkrivenoj pomoću pozorišnih sredstava u ljudskoj svesti. Gledalac se zajedno sa glumcima seća, upoređuje događaje iz svog detinjstva s onim čega se seća glavni junak, koji se u ogledalu snova razdvojio na dva lica. Svako detinjstvo slično je kad ga se sećamo. Andrej Mogučij, preciznošću mehaničara, rasklapa mehanizam sećanja. Scene se montiraju u napeto kretanje radnje. Odlomci reči, ćutanje, kretanje misli u sinkopama – to je izražajnost nove dramatičnosti. Sve to Andrej Mogučij sjajno koristi u „Školi za budale“, bez želje da opovrgava, ruši, i da se bori sa već ustaljenim i prihvaćenim. Tako se avangardista pretvara u savremenog umetnika.

Dodatne informacije o predstavi i trupi:

  • „Škola za budale“

    BITEF na stranicama Internet Krstarice, zvaničnog Internet promotera ovogodišnjeg festivala:

  • U znaku sukoba i sklada erotike i morala
  • O trupama i predstavama
  • Repertoar
  • Prateći programi
  • Raspored okruglih stolova i live linkova
  • Svečano otvaranje
  • „Bordel ratnika“
  • „Plutajuće ogledalo“
  • „Divlje meso“
  • „A-the-Bird“
  • „Vojcek“
  • „Smert Uroša Petago 2001“
  • „Mesija, scene raspeća“
  • „Insekt“
  • „Glasovi“
  • „Čovek koji je pobrkao svoju ženu sa šeširom“

    BITEF – oficijelne stranice:

  • www.bitef.net
  • www.bitef.org
  • www.bitef.co.yu

    Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.