Autobiografska Središnja pustinja Miomira Petrovića

BEOGRAD – Novi roman Miomira Petrovića „Središnja pustinja“ je putopisni roman autobiografske fikcije, nastao na osnovu piščevog iskustva tokom boravka i rada u Emiratima, koji sadrži i metapolitički element – utopijsku ideju pustinjske Jugoslavije zvane Balkanadija.

Petrović je rekao agenciji Tanjug da se u „Središnjoj pustinji“, koju je pre nekoliko dana objavila Laguna, kao i u svakom svom romanu, trudi da piše „višeslojno i postavi puno zagonetki“, a „svaki čitalac treba da pronađe svoj ugao“.

„Ima u ‘Središnjoj pustinji’ nečeg autobiografskog, što se meni i mojoj porodici na mirkoplanu naracije dešavalo dok smo boravili tamo, međutim postoji dramaturška koprena koja roman čini zanimljivim“, rekao je Petrović.

Pisac je od 2019. do 2021. godine bio profesor kreativnog pisanja i filmske kulture na Višem tehnološkom koledžu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, zemlji koju opisuje kao „korporativni Zapad na Istoku, potrošačko društvo u srednjevekovnom pustinjskom, kako kulturološkom tako i prostornom, određenju“.

Glavni junak „Središnje pustinje“ je beogradski profesor filmske umetnosti koji boravi sa porodicom u Emiratima, gde predaje na koledžu, povremeno kampuje pod zvezdama u pustinji i druži se sa drugim „ekspatima“, pretežno sa prostora bivše Jugoslavije.

„Roman se dobrim delom bazira na relativno autobiografskim situacijama sa našim ljudima tamo, sa idejom, i to jeste jedno od značenja romana, da je u svakom od nas poneka pustinja. Zbog neke unutarnje pustinje, neko je došao u fizičku pustinju“, istakao je Petrović.

Priznaje da je pre dolaska imao relativno pogrešnu sliku o naftom i novcem bogatim Emiratima, kao posledicu jako dobrog marketinga, jer je zatekao neočekivane kontraste, kao što su siromaštvo najamih radnika i stanovništvo koje 80 posto čine Indijci.

„To je onaj Dubai koji nije na razglednicama. Zadatak mi je bio, i impuls, da ne pravim turistički bedeker, koji će to hvaliti, jer ne prodajem turističke aranžmane, već da podvučem nešto što je neminovno, što nam se dešava u osmozi nakon sedam dana. Počinjete da živite sve pore, čvoriće i neravnine u tom mentalitetu“, rekao je pisac.

Roman je prožet bogatim opisima pustinje, od klime, vetrova, biljaka, životinja i samog tla, a Petrović kaže da je priroda Arapskog poluostrva „element, koji je metafizički – više nije fizički, meditativan je čak“.

„Ta priroda će vrlo brzo, kada nafta nestane, ponovo progutati, oteti te gradove i nebodere“, predviđa Petrović.

U romanu jedan od likova Hrvat Boris Popović, opsednut idejom nekakve nove pustinjske Jugoslavije – liberalne, levičarske Balkanadije, glavnog junaka vodi na izlet u poseban deo pustinje gde vlada jedinstvena tišina.

„Svi se mi tamo fantastično družimo i odmah smo povezani. Zbog navika, duše, kulturologije… Eksjugoslovenski narodi se, najzad, u pustinji ne bi ni oko čega tukli, pa bi živeli kako mi ekspati, gastarbajteri živimo. Da li je to moguće ili je fatamorgana?“, zapitao je Petrović.

U romanu se pominje „profetski tinitus“, medicinski objašnjena retka pojava, kada tokom dugog boravka u tišini, koju narušava samo vetar, „ljudi počinju, poput Mojsija, Muhameda i Isusa, da čuju nekakav unutrašnji glas“.

„Neko će reći demona, neko anđela, ali se zaista stvara fizička kategorija prisustva nekoga, pa ispada da vi niste tu sami. Koliko je to fantazija, koliko je slično fatamorgani i šta je u savremenom svetu, u užasu liberalnog kapitalizma, realnost? Teško možemo da razlučimo šta je simulacija, a šta simulakrum“, smatra Petrović.

„Središnja pustinja“ poseduje i element distopijske fantastike u vidu pokušaja studentkinje Nur da po sopstvenom scenariju snimi studentski film o budućnosti u kojoj je nestao njen maternji arapski jezik, i o potrazi za bibliotekom u kojoj se čuvaju jedina znanja o njemu.

„Nur jeste realno biće, samo što se njena peripetija nije završila kao u romanu. To jeste osnovna, antiglobalistička matrica koju i u prethodnim romanima ‘Blek lajt’ (2018) i ‘Kući od soli’ (2016) pokušavam da plasiram“, kaže Petrović.

Prema njegovim rečima, „iščezavanje identiteta i jezika ima za posledicu užas sveta u kome živimo, jer to podrazumeva iščezavanje empatije“.

„Mi ne možemo biti isto. I ne treba da budemo isto. Koliko merimo vreme nikad nismo kao globalno društvo bili isto. Ja sam nepopularan u našoj sredini sa idejom nacionalne svesti, bilo koje i čije. Ne moja naspram vaše“, podsetio je Petrović.

Prema njegovim rečima, „relaksirani od fejkovanih političkih marifetluaka na ovim prostorima“ u poslednjih 30 godina, svi „na balkanijadskom potpuno praznom prostoru komuniciraju na nivou akustike duše, sasvim fino bez ikakvog opterećenja“.

„To je zato što kada se izmestite mozete da budete sigurniji u svoj identitet, neka je on i jezik“, naglašava pisac.

Priča u romanu o filmu Nur odnosi se na činjenicu da se arapski jezik u Emiratima gubi, pošto već 88 odsto stanovnika čine stranci, a Petrović primećuje da se Emiraćani „kada govorite sa njima, vrlo plaše momenta kada će putokazi“ u njihovoj zemlji biti na indijskom.

Prema njegovim rečima, Emirati trenutno izgledaju kao multikulturalno i čak konfesijski vrlo slobodno društvo, ali smatra da postoji mogućnost da će „taj krhki ‘Britiš petroleum’ projekat propasti“.

„Osećate tu pustinjsku vibraciju da će začas nestati. Mislim da će se Emiraćani vrlo rado, bez ikakve pompe, vratiti u svoje šatore u pustinji i da je sve ovo, taj čuveni Dubai, demokratizacija lukusuza i jedna velika kulisa golobalnog sveta, koji me dosta plaši“, ocenio je Petrović.

Vrativši se ove zime iz Emirata u kojima, paradoksalno, stanovništvo živi u klimatizovanim uslovima zaklonjeno od sunca i mora veštački da unosi vitamin D, Petrović kaže da u Beogradu dugo vremena nije mogao zaspati – „zato što nije bilo zvuka klime tokom noći“.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.