“Avgust” u aprilu apsolutno oduševio publiku na 18. BFI

BEOGRAD – Predstava “Avgust” italijanske kompanije Alesandra Šjaronija iz Ankone sinoć je premijerno izvedena na Velikoj sceni Ateljea 212 u okviru 18. Beogradskog festivala igre i zadivila publiku koja je u jednom dahu pratila taj specifičan i atraktivan projekat.

Uspešna igračka trupa bila je u planu da gostuje na 17. izdanju ove međunarodne smotre umetničke igre, ali je zbog pandemije njihov termin pomeran dva puta tokom 2020. godine, da bi se na kraju konačno sve okolnosti poklopile da dođu na “punoletno” izdanje.

Devetoro učesnika, igrača, performera, iznenada se pojavljuju iz publike, izlaze na scenu u tišini, okreću leđa gledaocima u sali i tonu u svoje misli.

Onda, kad su jedan po jedan krenuli da ustaju i da šetaju ukrug po celoj pozornici, bilo je jasno da će se delo razvijati u neplaniranim i nepredvidivim pravcima.

Koreograf i reditelj Alesandro Šjaroni po vokaciji i obrazovanju je glumac, ranije dosta iskusan u pozorištu, prisutan u mnogim komadima savremene scene i klasičnog repertoara.

Ipak, pronašao se u umetničkoj modernoj igri, u neverbalnom pozorištu ili teatru pokreta, jer je oduvek bio opčinjen performansom, a po sopstvenom priznanju, veliki je ljubitelj lika i dela Marine Abramović, svega što je vezano za nju i šta ona predstavlja.

Grupa od sedam muškaraca i dve devojke sve vreme se smeje na hiljade različitih načina koji prerastaju u nove slojeve i ozbiljne dimenzije, ali se odvijaju tako da se ne može nikako predvideti ni pretpostaviti u kom pravcu će ta “radnja” sa smehom otići.

Smeh prvo biva opušten, iskren iz pozitivnih pobuda, da bi se kasnije transformisao u različite forme i slojeve: postaje histeričan, usiljen, napadan, progovara o bolu, ne uvek o sreći.

Oni nakon preciznog kretanja ukrug jedan za drugim kao po matematičkim pravilima, iznenada napuštaju tu predanost i onda izlaze iz tog kruga i kreću se prema sopstvenim pravilima, šetaju dijagonalno, unazad, van osnovnih postavljenih tokova.

Ako žele, oni će početi i da se jure neprestano, ali niko nikoga tu ne uhvati, ne dostigne, već besciljno lutaju i trče, da bi izbegli monotoniju nepreglednog smeha bez granica.

Naravno, dešava se i to da je osmeh lagano zamirao na licu, zatim se pretvarao u grimasu, usta su prestala da se kikoću ili cerekaju, i onda im se u očima može prepoznati strah, užas, patnja.

Igrači kao u transu uskaču u nove “uloge”, više nije to smeh, već glasan krik, urlikanje, od očaja, sekiracije, nekog osećaja krivice, ili duboke patnje, kao i moguće depresije.

Smeh pada u histeriju, onda se naizmenično vraća u iskreni optimizam, da bi opet bio u nekom surogatu koji nema definisanu suštinu, ali prikazuje različita stanja likova komada.

Predstava pri kraju prezentuje bol i tugu jednog od njih čiji se smeh transformiše u plač, do te mere da se ne može jasno odrediti ta granica, jer se mešaju plakanje i smejanje u vihoru života.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.