Beket na filmu

Sećate se Vladimira i Estragona iz „Čekajući Godoa“? Oni nekog čekaju. Nalaze se negde, ne znamo tačno gde. Mi ne znamo ni ko su oni, ali se čini da su i oni sami to zaboravili. Čitajući tu dramu očekujemo odgovore na ova i brojna druga pitanja koja se sa svakom stranicom gomilaju, ali se komad završava, ne pruživši nam ni jedan odgovor, pa čak ni minimalnu pomoć u rešavanju svih nedoumica i nepoznanica.

Smatra se da je ovaj komad irskog pisca Semjuela Beketa, 1953. godine začeo ono što teoretičari i istoričari književnosti i pozorišta nazivaju „teatrom apsurda“. Da li je zaista moguće govoriti o nekom pokretu ili školi? Kada uz Beketovo delo postavimo i ona koja su napisali Ežen Jonesko, Artur Adamov ili Fernando Arabal, shvatićemo da su razlike ogromne i da su u pitanju potpuno lični izrazi koji sa bilo kakvim pravilima, pa samim tim i pokretom/školom/pravcem nemaju nikakve veze.

Ono što jeste zajedničko je razaranje strukture priče i logičnog sleda događaja, koji ovim autorima nisu bili dovoljni, a ni pogodni za izražavanje ideja, stavova ili, jednostavno, odnosa prema realnosti. Tako su ovi autori na pozorišne scene izneli komade u kojima nema početka, sredine i kraja; lica u njima često govore nepovezano, delaju van svake logike i pameti, iznenađuju nas postupcima i ponašanjem; odgovori na pitanja ko, kad, gde, zašto ne opterećuju ovakve autore previše – za njih su poptuno nevažni i nebitni. Može se reći da ih je i nemoguće dati, baš onako kako je nemoguće objasniti život koji je za navedene pisce apsurdna pojava, jer ljudi ne tragaju za smislom, već pokušavaju da ispune besmisao.

Teatar apsurda je na „svetlo dana“ izneo sve ono što se brižljivo skrivalo od pozorišnog gledaoca – nelogičnost, besmisao, crni humor, ludilo, otuđenost, očajanje, nemotivisanost, bizarnost i budalaštinu, a često i apokaliptične vizije ispunjene strahom i nemoći. Ipak, nije sve tako mračno – sve to zajedno je inspirisalo mnoge autore, izrodivši neverovatne fenomene poput „Letećeg cirkusa Monti Pajtona“. Da li je u pitanju bila direktna inspiracija ili, jednostavno, sličan senzibiltet potpuno je nevažno – ludilo, besmisao, potpuna i nesputana sloboda i drskost, iskombinovani sa crnim humorom i groteskom su postali „eksplozivna“ kombinacija koja je, izvrćući stvari naopačke, postavljala stvari na pravo mesto.

Skoro pola veka posle nastanka „Čekajući Godoa“, reditelj dablinskog Gate Theatre Michael Colgan, je pokrenuo „mamutski“ projekat ekranizacije svih 19 Beketovih komada pisanih za pozorište. Producenti i finansijeri ovog posla su bili Irska radio-televizija RTE i britanski Channel 4, a imena koja su ovim povodom okupljena, predstavljaju sam vrh rediteljske i glumačke profesije. Svoj doprinos su dali reditelji David Mamet, Neil Jordan, Anthony Minghella, John Boorman i glumci Jeremy Irons, Kristen Scott Thomas, John Hurt.

Ovo je samo mali izbor imena koja su učestvovala u projektu Beckett on Film, koga je publika imala prilike da vidi od 2. do 8. februara na Dablinskom festivalu. Posle premijernog prikazivanja, 19 filmskih ostvarenja će krenuti na „turneju“ po britanskim bioskopima, a posle svega će biti i dostupna televizijskoj publici na nekoliko najvećih TV-kuća na Ostrvu.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.