Boris Novković: Živimo u SF filmu

BEOGRAD – Pop muzičar Boris Novković je aktuelni album „Gori ulica“ napravio u inat pandemijskim okolnostima, pozitivno je bio zatečen Konstraktinim muzičkim konceptom i smatra da se solidno nosio tokom 35 godina muzičke karijere, u koju je krenuo komponujući po ugledu na Boba Dilana i uprkos mišljenju slavnog trenera Ćire Blaževića da ima budućnost kao fudbaler.

Novković je rekao Tanjugu da je objavivši prvi album „Kuda idu izgubljene đevojke“ (1986), nazvan po istoimenom velikom hitu, bio sa 19 godina premlad da bi ga drugi preozbiljno shvatili i da mu je nedostajala potvrda koju je dobio tek sa vremenom.

„Danas ti klinci kažu da si im bio inspiracija u mnogim stvarima. To ti potvrđuje zbog čega si počeo raditi“, rekao je Novković.

Odrastajući kao sin uspešnog pop kompozitora Đorđa Novkovića (1943-2007), mlađi Novković kaže da je imao priliku da iz druge perspektive posmatra šou biznis i sudbine nekih ljudi i njihove uspone i padove, i da ga u početku to nije preterano zanimalo.

Novković je u Zagrebu trenirao kao omladinac fudbal ali je na kraju odustao od izgledne sportske karijere, što je potvrđivalo i mišljenje čuvenog trenera Miroslava Ćire Blaževića, jer je shvatio da mu ne bi odgovarao način života sportiste.

„Ćiro mi je rekao da bih imao odličnu karijeru“, naveo je Novković, dodajući da je ipak muziku „osećao kao svoj život“.

„Dođem u hotel Interkontinental ovde u Beogradu gde sedne neki sportisti. Ja uđem, nešto se uskomeša. Oni sede i ništa se nije događalo. To su razilke u poimanju u sportu i muzici koje se su meni u muzici više sviđale“, rekao je Novković.

Odrastao je na muzici Bitlsa, uticaje je kupio od Brusa Springstina i Brajana Adamsa, slušao je kantri rok Iglsa i novoromantičare poput Duran Đuran.

U muzičkoj školi je odustao od klavira jer ga nije zanimao, da bi gitaru je učio od Eduarda Džimija Matešića iz zagrebačkog kantri benda Plava trava zaborava, i počeo je komponovati još kao klinac.

„Ako je mogao (Bob) Dilan iz četiri harmonije da napravi genijalnu pesmu što ja ne bih mogao, ko mi brani?“, rekao je Novković pominjući kao uzor „Knockin’ on Heavens Door“ američkog kantautora.

Dok za sebe kaže da u komponovanju voli biti u oblacima, Novković napominje da je njegov otac Đorđe bio „red, rad i disciplina“.

„Kod njega je sve egzaktno bilo, a kod mene je sve bilo u intuiciji, osećaju, da me u trenutku nešto pukne što nosi kreaciju, ideju. Tu smo se dosta razmimoilazili. Njega je to čak malo nerviralo“, prisetio se muzičar.

Priznaje da je bio strašno tvrdoglav i da čak nije dozovoljavao da u njegovu radnu sobu uđu otac, ili pop kompozitori Zrinko Tutić i Rajko Dujmić, klavijaturista Novih fosila.

„Nisam im dao da uđu u moju sobu uopšte, jer nisam želeo slušati njihove savete. Verovao sam u to što sam radio u tom trenutku i hteo sam da to prezentiram i vidim šta će biti“, rekao je Novković.

Dobar početak muzičke karijere Novković je nastavio albumima hitovima „Jači od sudbine“ (1987) i „Dok svira radio“ (1988), a prema njegovim rečima početna četiri izdanja su se prodala u Jugoslaviji između 150.000 i 200.000 primeraka.

„Uspeo sam da sebe izgrađujem da se ne posmatram kroz sliku sa ekrana, jer postaješ karakatura samog sebe. Trudio sam se da puno istražujem kroz život i kroz sve što sam živeo na estradnom planu. Kad prođu godine ipak postaneš svestan neki stvari. Ego držiš pod kontrolom. Mislim da sam se solidno nosio“, rekao je muzičar.

Novković je dodao duhovito da je ipak „bilo sitnih udaraca“ kao u stihu „da me barem nešto udari“ iz pesme „Kuda idu izgubljene đevojke (Tamara)“.
Prema njegovim rečima, život u šoubiznisu nosi i deo prokletstva, posebno na zapadu, gde se mnogi nisu znali nositi sa tim, poput kralja rokenrola Elvisa Prislija koji nije našao balans.

„Ako ne možeš zaroniti duboko u sebe i upoznati sebe kao čoveka, videti šta želiš i koje poruke šalješ drugima, radiš na balansu, onda to može biti zamka. Krene autodestrukcija. Koja nije loša, nekad te dovede do viših spoznaja. Dotakneš dno ali znaš da se možeš dići“, ocenio je Novković.

Muzičar je naveo da „postoje energije, stvari koje te vode bez da razmišljaš o njima, balans između umnog i intuicije, neki spoj sa višim sferama“.

„Bitno je postić sklad. Ljudi često odu isključio u umni deo, a tu se događa haos. Gledaš vesti, bombardiraju te reklame…Taj haos u glavi zna biti bučan i intenzivan. Intuicijski nivo treba zadržati, taj neopipljivi i teško opisivi deo“, rekao je Novković.

Primetivši da su producenti dok je bio mlađi njegove albume često pakovali u mekši zvuk nego što je on to hteo, Novković ističe da je aktuelni album „Gori ulica“ (2021) radio potpuno za sebe, da se njemu dopadne, i ne zanimaju ga kritike da to nije moderno.

„Bilo je vremena puno za raditi album od uobičajenog s obzirom na događaje koji nas prate. Živimo u SF filmu zadnjih par godina. Baš zato je u meni inat proradio da su mi se pisale su mi se pesme, i to je valjda moj odgovor na situaciju, odbrambeni mehanizam“, rekao je muzičar.

Novković se na novom albumu „naslonio dosta na retro rukopis“, i trudio da u tekstovima ne kaže „ništa krucijalno pametno, niti da se naslanjaju na teške emocije“

„Trudio sam se da budu prozračni, puni lepih metaforičnih pozitivnih slika i energije, da naratorski pristaju uz melodiju, da spoj muzike i teksta prirodno zvuči“ kaže Novković.

Prema njegovim rečima, ne voli više slušati neku preternu patetiku i bol u pesmama u stilu „ja te volim, ti me ne voliš“ jer to „gura malo ka dnu i povlači teške osećaje“.

„Optimizam donosiš sam iz svog unutrašnjeg sveta, a onda to projeciramo na okolinu. Odlučio sam da neću praviti ozbiljne tekstove, nego nešto što ima dobru i pozitivnu nergiju, i ono što volim“. rekao je Novković.

Upitan šta misli o Konstrakti, Novković kaže da mu je drago što je Srbija za Evroviziju sa „In corpore sano“ hrabro izabrala „pesmu koja iskače iz šablona“.

„Ostao sam zatečen totalno. Svidela mi se poruka pesme, vrlo je vešto upakovana. Onaj ko zna razmišljati zna o čemu je pesma“, rekao je Novković.

Prema njegovim rečima, Konstrakta ima snažnu harizmu, fenomenalan gard i stav.

„Nije tu samo muzika, nego multiperformans. Usudio bih se reći, da su drugačije okolnosti čak bi se umešala za pobedu na Evrosongu, ali okolnosti su takve kakve jesu“, ocenio je Novković.

Pored rada na svojih dosadašnjih 17 albuma, Novković je radio pesme i za druge izvođače poput Crvene jabuke i Danijele Martinović, ali ističe da se to dešavalo spontano, kao splet okolnosti.

Pop pevaču Toniju Cetinskom su prvi album radili Đorđe Novković i Tutić „ali nije se ništa dogodilo, valjda je bio generacijski jaz“.

„Jedan dan zvoni telefon. Javlja se mama od Tonija: ‘Naša je velika želja, da li bi ti napravio Toniju album?’ Bilo mi je drago, to mi je bio izazov. (Pesma) ‘Tebe ne bih mijenjao’ mu je pokrenula karijeru“, prisetio se Novković.

U opuštenom druženju sa Severinom se setio da ima demo snimak kog je Goran Bregović kao aranžer i producent pretvorio u pesmu „Moja štikla“ sa kojom je pevačica predstavljala Hrvatsku na Evroviziji 2006. godine.

„U mojoj verziji bi zvučala drugačije. Ne bi bila takav hit. Puno je tu Goran dao sebe“, priznaje Novković.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.