Branku Miljkoviću u spomen (1)

U pesničku avanturu Branko Miljković pošao je sa sasvim određenim pretpostavkama: "Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve mogućnosti: da oseti svoju ništavnost, ili da se divi… Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…" Tako je počeo, to je bio princip njegovog pesništva i mišljenja. Tako je i završio. Istraživao je fenomen straha, njemu je i podlegao i neki demon ga je okrenuo protiv samog sebe. No, iako je, kako sam kaže, poeziju počeo da piše iz straha, strah ipak nije suštinsko obeležje njegove poezije. Prisutan je u njoj, duboko je prožima, ali je Miljkovićeva pesnička misao sva zaokupljena egzistencijalnim ljudskim pitanjima.
Sa poezijom Branka Miljkovića naša književnost je dobila savremeni mit o vatri kao praizvoru svega. Time je ovaj pesnik svojoj poeziji postavio veoma komplikovane zahteve, jer ju je angažovao da traga za novim smislom sveta i života.
Iz tog nastojanja da kroz svoju pesmu objavi novo viđenje sveta proistekao je i veoma važan Miljkovićev princip: tražiti što složeniji smisao za čoveka, roniti što dublje kroz misli i emocije. U tom smislu, Branko Miljković se veoma duboko nagnuo i možda ga je ta beskonačnost na izvestan način i porazila. Imao je samo 26 godina kada se predao smrti. No, iako je njegov opus relativno mali, njegova poezija ipak veoma snažno deluje, čak i sada, sedam i po decenija od njegovog rođenja.
Kada se iz poezije Branka Miljkovića izdvoji ono što predstavlja njeno istorijsko, umetničko, etičko biće – ona može postati princip pevanja i mišljenja.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.