Čovek bez svojstava

U jednom pismu prijatelju u Londonu 1939. godine Tomas Man zabeležio je da nikome od svojih savremenika ne bi, sa toliko sigurnosti, mogao proricati slavu posle smrti kao Robertu Muzilu, čije će delo nadživeti decenije. Ove reči pokazale su se kao proročke: Muzilov „Čovek bez svojstava“, iako nedovršen, danas se smatra jednim od najznačajnijih romana dvadesetog veka.
Saga čije su glavne odlike jezička virtuoznost i kompleksna misaona struktura, ovih dana izašla je i kod nas, u dva toma. Dok je još radio na ovom obimnom delu, Muzil je u jednom trenutku istakao kako je zamislio (a to i ostvario) da se radnja događa u vremenu između 1912. i 1914, a da se to posmatra iz 1918. godine, u kojoj se proslavlja sedamdesetogodišnjiva vladavine Franje Josifa. Roman je, dakle, na neki način svojevrsna duhovna istorija jednog carstva i jedne epohe koja se nalazi na izdisaju.
Muzilov glavni junak je „čovek bez svojstava“, koji se odrekao konvencionalnih pravila, dogmi, svega što je ustaljeno, tradicionalno i društveno pristojno, osobenjak i otpadnik, veran samo sebi. Roman, kako su primetili kritičari, predstavlja neobičan spoj klasičnog romana sa esejističkim refleksijama o najrazličitijim pitanjima čovekove egzistencije u prirodi, vaseljeni, ali i konkretnim društveno-političkim okolnostima krajem jednog razdoblja i njegove dekadentne atmosfere.
Sam Muzil bio je inače potomak austrijske aristokratske činovničke, naučničke i oficirske porodice, ali nije krenuo putem svojih predka, već se opredelio za studije filozofije, da bi već svojom prvom knjigom „Zablude pitomca Terlesa“ (1906) postao prvi u književnosti koji je primenio teorije Zigmunda Frojda. Posle toga je definitivno odustao od karijere univerzitetskog profesora da bi se u potpunosti opredelio za književnost. Ova smela i rizična odluka, inspirisana očiglednom verom u sopstvenu književnu nadarenost, pokazala se kao i te kako ispravna.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.