Festival autorskog filma – druga strana medalje
Ljudi stoje ispred bioskopa. Pokušavaju da uđu. Vrata su zaključana. Čovek na vratima objašnjava kako ne može da ih pusti, jer je sala popunjena. Ali, ljudi imaju karte. Jedan od njih viče: „Mi imamo karte, to znači da neko sedi na našim mestima“. Vratar: „Bilo je mnogo ljudi s propusnicama. Film je počeo, ne mogu da vas pustim, jer ćete ometati gledaoce“. Normalno, nekome pada na pamet da treba dovesti bager, jer je drugačije nemoguće ući.
Ova scena se odigrala na ovogodišnjem Sedmom međunarodnom festivalu autorskog filma. I kao u onoj emisiji školskog programa za predškolski uzrast koju je vodio Žarko Korać, zapitaćemo se ko je ovde kriv. Odgovor: svi su krivi. Organizatori su podelili propusnice, a nisu razmišljali o tome da sala može da bude rasprodata. Logika je prosta: ako podelite 100 propusnica, a sala ima 500 mesta, normalno je da pustite u prodaju ne 500, već 400 ulaznica. Krivi su pomenuti gledaoci sa kartama: kasnili su. Krivi su svi koji po svaku cenu pokušavaju da uđu na festivale, a pri tom nemaju karte. I onda se pozivaju na propusnice, kumove, rezoluciju 1244…
U najmanju je ruku glupo da organizator ne vodi računa o prostim pravilima o broju karata i propusnica, a vrlo je glupo i dolaziti na film 15 minuta posle početka istog. Normalan čovek se ne bi ni trudio da uđe. Još normalniji čovek bi se potrudio da dođe pola sata ranije. Ali svi ovde imaju opravdanje: teških 10 godina koje smo proživeli, GSP, nesrećno detinjstvo, zaveru Novog svetskog poretka…
Organizatori festivala su imali još „kikseva“ (jedan k“o nijedan). Npr. dođete da gledate jedan film, naravno platili ste kartu, a sačeka vas izmena programa. Ali, po starom dobrom srpskom običaju, niko se ne ljuti. Gledaoci „upadaju“ u salu, „gladni“ filmske umetnosti (a možda i bukvalno gladni).
Da, gužve su na ovom festivalu bile zaista velike. Gledalo se sve bez razlike. Poznati autori, nepoznati autori. Možda nije ni bilo važno šta se gleda. I to nije tako loše. Uvek spremna za eksperimente, ovdašnja publika ume da oduševi. Svojim entuzijazmom, svojom upornošću, svojom voljom da uprkos lošoj organizaciji, uprkos izmenama programa, uprkos GSP-u, uprkos tome što nema ni za kartu, ipak odgleda film. I potpuno je neverovatno: Srbi čak i kad nemaju za kartu, uspevaju da kupe kartu. Autor ovog teksta se uvek pitao kako je to moguće. Bez obzira što i sam proteklih 10 godina nije imao ni za kartu, filmove je gledao. Da li je 2+2=4? Na ovim prostorima već dugo ne važi ta jednačina, ali je barem važila 5. oktobra ispred Savezne skupštine. Vidite, sve je veoma jednostavno. Kada se čovek sabere, onda je sabran. A kada je sabran, teško da mogu da ga pokradu.
Vratimo se festivalu i gužvama pred bioskopskim dvoranama i unutar njih. „Pogled u svet“ se završio, ali je organizator odlučio da priredi još 4 dana ekstra-projekcija. I opet, po nekoj uvrnutoj logici, dodatne projekcije se priređuju u najmanjoj biskopskoj sali u gradu! „Art Museum“ bioskop jedva i da može da se nazove bioskopskom dvoranom. Pre liči na malo veću dnevnu sobu. Da se razumemo, nije to uopšte loše mesto, čak veoma prijatno, ali… Opet gužva, opet ljudi koji hoće da stoje, opet oni koji neće da stoje… I tako u nedogled. Ne znam zašto mi pada na pamet film Ace Petrovića (po kome je i nazvana glavna festivalska nagrada) „Biće skoro propast sveta…“. Ma, da se ne pravim mnogo tajanstven: taj film je esencijalna analiza ovog našeg prostora i mentaliteta. Apsurdno je da bude zanimljivije ispred bioskopa, nego u njemu. Ili možda tako treba da bude? Ili je možda zaista previše dosadno kada je sve dobro organizovano, kada nema improvizacije, kada kupite kartu, uđete u bioskop, odgledate film? Pa, kad malo bolje razmislite, odgovor na ovo poslednje pitanje i jeste – DA.
Na slici: John Waters, krunisani kralj trash-a, koji je na festivalu bio predstavljen svojim najnovijim ostvarenjem „Cecil B. DeMented“. Napomena: njegov trash je ništa prema našem.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.