Jedno viđenje Japana

Japan je za većinu nas daleka zemlja sa kulturom prilično drugačijom od naše, što je mnogima čini interesantnom. Interesantna je i piscima poreklom van Japana, a jedan od tih pisaca je i Lafkadio Hern. Zbirka njegovih priča „Kokoro“ predstavlja jedno lepo, nostalgično viđenje Japana kakav više ne postoji.
Lafkadio Hern (1850-1906) je autor irsko-grčkog porekla koji je u Japan dospeo sa četrdeset godina, zaljubio se u tu zemlju i njen narod, i tu ostao do kraja života. Dospeo je tamo baš u vreme velikih promena, i tako prisustvovao laganom gašenju nekadašnjeg Japana i rađanju novog, više okrenutog zapadnjačkim vrednostima. Njegovo viđenje nekadašnjeg Japana je prožeto nostalgijom za starim dobrim vremenima, mada je dobro uzeti ga sa rezervom, jer vrlo očigledno teži idealizaciji kako tih vremena, tako i naroda kakav je tada bio.
Zbirka pripovedaka „Kokoro“ nije kod nas objavljena u onakvom obliku u kakvom ju je autor zamislio; umesto toga, dobili smo nekoliko pripovedaka iz originalne zbirke, kao i nekoliko iz njegovih drugih dela. To ne smeta, jer je rezultat lepa zbirka neobičnih priča – neobičnih, jer se narod u njoj opisan prilično razlikuje od nas.
Knjiga počinje prilično emotivnom beleškom o piscu koja veliča njegov lik i delo. Nakon toga sledi „Haru“, sentimentalna priča o devojci datoj za lošijeg od sebe i tragičnim posledicama takvog neprikladnog braka. „Moć karme“, koja ide posle „Haru“, zapravo i nije pripovetka, već autorovo objašnjavanje pojma karme onako kako ga Japanci vide, uz neke primere kako se stiče loša karma (lepi sveštenik zaklet na celibat koji skače pod voz jer ne može više da podnese žene koje ga proganjaju), kao i koji bi bio ispravan postupak u sličnoj situaciji.
„Kaluđerica iz Amidinog hrama“, sledeća priča, govori o majci koja je poremetila umom nakon gubitka malog sina i o načinu na koji je društvo tretira (s poštovanjem, a deca i s većim razumevanjem njenih potreba nego odrasli). Sledi „Na železničkoj stanici“, više nalik na belešku nego na priču, o uhvaćenom zločincu, ponašanju društva prema njemu, i Japanskoj nežnosti prema deci. Malo dete se pojavljuje i u sledećoj priči, „U vreme kolere“, o siromašnom zanatliji i njegovom detencetu koje, zahvaljujući tome što je pločica sa zapisom o njegovoj preminuloj mami uvek uz njega, zdravo i čilo uprkos više nego oskudnoj ishrani.
„Prašina“, sledeći tekst, pripoveda o budističkom viđenju besmrtnosti, prema kome osoba nije besmrtna, ali njeni sastavni delovi večito stupaju u nove oblike, pa kroz njih svako biva iznova „rođen“, odnosno postoji u mnogo različitih živih bića i neživih stvari (mada se ovde sve smatra na neki način živim, a na svaki način prelepim i čudesnim). Potom sledi „Ningjo no haka“, tekst o verovanju da je nakon dve smrti u porodici potrebno načiniti lažan grob, kako ne bi ubrzo usledila i treća. Jednim verovanjem se bavi i tekst „U krugu“, verovanjem da su i život i smrt i vreme i prostor samo iluzije, i da se samo prosvetljeni i upućeni mogu osloboditi bola postojanja u svetu senki.
Verovanjem da većina ljudi ima nekoliko duša, kao i primerom kako se neka od tih duša može upotrebiti za saznavanje bitnih stvari, bavi se tekst „Duše“. A poslednji tekst u zbirci, „Japanski smešak“, objašnjava funkciju nekada konstantnog smeška Japanaca, i preko priče o Zapadnjaku i njegovom slugi, nekadašnjem samuraju, daje primer tragedije proistekle iz nerazumevanja između Zapadnjaka i Japanaca.
Koliko je bilo šta od priča i beležaka u zbirci „Kokoro“ objektivno – dalo bi se raspravljati. Ono što je, međutim, sigurno, jeste da se radi o lepim tekstovima, kojima to što povremeno deluju detinje naivno dodaje naročitu ljupkost. Ova nevelika zbirka (116 strana) čita se sa uživanjem i može vam pružiti prijatne trenutke.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.