Jeste li za čaj?

Na pomen čaja se u našim krajevima uglavnom pomisli na bolest i na ono što su zapravo biljni napici (takozvani čajevi od kamilice, nane i slično). U Japanu je čaj nešto sasvim drugo – a šta, možete jako lepo da naučite iz „Knjige o čaju“ Kakuza Okakure.
Po naslovu ove knjižice moglo bi se pomisliti da ćete tu naći različite recepte za spremanje čajeva, ili možda detaljno uputstvo o čajnoj ceremoniji. Međutim, na osamdesetak strana ovog dela naći ćete nešto mnogo dragocenije: životnu filozofiju jedne nama neobične kulture predstavljenu preko priče o čaju.
„Knjiga o čaju“ između uvoda prevodioca i beleške o piscu sadrži sedam poglavlja. U prvom od njih, „Šoljica čovečnosti“, autor nas poziva da odbacimo stereotipna viđenja o kulturi ovog ili onog naroda i da otvorimo um prema drugačijem od sebe, ne nužno ni boljem ni lošijem, samo drugačijem. Priča nam o sukobu istočnjačke i zapadnjačke misli, o međusobnim nesporazumima, o greškama koje čine i jedna i druga strana, nekritički se rugajući onome što ne razume. Ukratko nas upoznaje sa širenjem čaja u zapadnjačke zemlje i preko celog sveta i ubacuje poneki detalj o istočnjačkoj kulturi, filozofiji i verovanjima.
U sledećem poglavlju, „Škole čaja“, upoznajemo se sa različitim načinima pripremanja čaja kroz istoriju (prokuvani kolač-čaj, tučeni čaj u obliku praška i natopljeni čaj u listovima), kao i na koji način je način pripremanja čaja odražavao celokupnu misao vladajućih kineskih dinastija u određenim razdobljima i kako je sve to izgledalo u Japanu. Treće poglavlje, „Taoizam i Zen“, predstavlja ključno poglavlje knjige, jer u kratkim i prilično jasnim crtama objašnjava ova dva učenja, a sve što sledi je primena tih učenja kako na čajnu ceremoniju, tako i na kompletan život koji je u skladu sa tim načelima.
Naziv četvrtog poglavlja je „Čajna soba“ i ono objašnjava kako izgleda prostorija u kojoj se po pravilima pije čaj i zašto je sagrađena i opremljena baš na taj način, na kakvo stanje duha treba da inspiriše. Peto poglavlje, „Poštovanje umetnosti“, govori o pravom pristupu umetnosti: „…zajedničko učešće umova u saosećajnosti koja se zasniva na uzajamnim ustupcima. Posmatrač mora da zauzme pravi stav kako bi primio poruku, kao što umetnik mora da zna kako da je saopšti.“ Pominju se i uobičajene greške u pristupu umetnosti, brkanje umetničkog i pomodnog, kao i brkanje umetnosti sa arheologijom. Kakve to veze ima sa čajem? Takve što je i čajna ceremonija umetnička forma, a majstor čaja umetnik.
Šesto poglavlje, „Cveće“, objašnjava veliki značaj i principe pravljenja cvetnog aranžmana koji ukrašava čajnu sobu, te tako krhke i kratkoveke, a ipak prelepe tvorevine. Sedmo poglavlje, „Majstori čaja“, posvećeno je umetnicima ove forme, od kojih se očekuje da i sam njihov život predstavlja umetničko delo.
„Knjiga o čaju“, iako nevelika po obimu, daje obilje materijala za proučavanje i razmišljanje, a ipak je, zbog pitkoće jezika, laka za čitanje. Ovo lepo delo je dragocen uvid u jednu misao različitu od naše – različitu, ali nikako nama neshvatljivu, već naprotiv, nešto što i nas same može duhovno obogatiti i oplemeniti, istovremeno nam ostavljajući slobodu da i dalje budemo svoji. Tople preporuke.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.