Ljudski predak hodao je na dve noge pre 7 miliona godina
KANBERA – Prelazak na hodanje na dve noge, umesto na četiri, važan je trenutak u evoluciji naše vrste, a drevni ljudski predak hodao je na dve noge pre 7 miliona godina, piše danas magazin „Science Alert“ iz glavnog grada Australije – Kanbere.
Kako navodi novinar Dejvid Nild u svom članku na ovu temu, to je zasnovano na detaljnoj analizi fosila butine (femur) i podlaktice (ulna) sa najstarije reprezentativne vrste čovečanstva – Sahelanthropus tćadensis.
Ovi fosili su prvi put otkriveni u Toros-Menali u Čadu (Centralna Afrika) 2001. godine.
Podvig hodanja na dve umesto na četiri noge je veoma značajan, zbog čega naučnici žele da tačno odrede kada se to dogodilo, tako da nova studija otkriva da se adaptacija odigrala pre 7 miliona godina.
U isto vreme, prema istraživanjima naučnika, verovatno je da su se ovi rani hominini prilično penjali po drveću koristeći sva četiri kraka – kao što biste očekivali da je vrsta napravila postepeni prelazak sa četiri noge na dve noge.
Ovde predstavljamo postkranijalne dokaze o lokomotornom ponašanju S. tćadensis, sa novim uvidima u dvonožnost u ranoj fazi evolucione istorije hominina“, pišu istraživači u svom objavljenom naučnom radu. Postkranija predstavlja deo ili ceo skelet bez lobanje u zoologiji i paleontologiji.
Upoređujući fosile butine i podlaktice sa ekvivalentnim kostima ljudi, šimpanzi i gorila, istraživači su uspeli da shvate mehaniku načina na koji su korišćeni i kako se ova vrsta kretala, te su je nazvali “lokomotorni način”.
Ukupno 20 različitih karakteristika fosilizovanih kostiju korišćeno je da bi se utvrdilo da li je S. tćadensis hodao na dve ili četiri noge, što zapravo uključuje spoljašnji oblik ostataka i unutrašnje strukture, procenjene mikrotomografskim snimanjem.
Naučnici istraživači su zaključili da je najverovatniji scenario bio – „uobičajena dvonoža“ sa nekim penjanjem po drveću.
Tim naučnika takođe sugeriše da postoji razlika između načina na koji se ova vrsta penjala na drveče u poređenju sa današnjim gorilama i šimpanzama: sa čvrstim hvatanjima ruku i nogu, umesto da se naslanjaju na kosti ručnih i nožnih prstiju.
„Zakrivljenost i geometrijske osobine poprečnog preseka lakatne kosti ukazuju na uobičajena ponašanja na drvetu, što podrazumeva penjanje ili “oprezno penjanje”, pre nego na “terestričko četvoronožje”, pišu istraživači.
Naučno istraživanje se zasniva na ranijoj studiji fosila lobanje iskopanog na istom mestu za koji se smatra da takođe pripada S. tćadensis – analiza lobanje je sugerisala da su ova stvorenja majmuna bila dvonožna, ali sada postoje znatno sveobuhvatniji dokazi.
Fosili su nastali iz vremena kada su se ljudi genetski odvojili od šimpanzi i bonoba (vrsta primata), koji su naši najbliži, još uvek živi rođaci, tako da je to ključna faza – i ona koja je već privukla mnogo naučnika debate.
Bilo je to pre između šest i osam miliona godina.
Ovi rani hominini su verovatno živeli u okruženju gde su bile šume, palme i travnjaci, pri čemu su hodanje na dve noge i penjanje po drveću bili idealna opcija za njih dok su tražili hranu i vodu.
„Ostaje na kraju najednostavnija hipoteza da je postkranijalna morfologija vrste Sahelantropusa indikativna za dvonožnost i da bi bilo koja druga hipoteza imala manju moć objašnjenja za skup karakteristika predstavljenih materijalom iz Čada“, zaključuju istraživači, a prenosi australijski magazin “Science Alert”.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.