Mario Liguori: Književnost je reakcija na svet koji nam se ne dopada

BEOGRAD – Misterije napuljskih ulica, tajne jedne od najopasnijih mafija na svetu – Kamore, kriju se iza intrigantnog naslova novog romana “SAMOubistvo” italijanskog pisca Marija Liguorija, čija će promocija biti održana 17. decembra u knjižari Delfi SKC u Beogadu.

O knjizi će govoriti novinar Velja Pavlović i urednica izdanja u Laguni Jasmina Radojičić, dok će odlomke ćitati glumica Lena Bogdanović.

Lingvista i pisac, rodom je iz Sarna u Italiji, sa adresom u Novom Sadu i radnim mestom na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u tom gradu, godinama piše na srpskom sa umećem i posvećenošću njegovom jezičkom izrazu.

„Roman sadrži mnogo igara reči, aliteracija, jezičkih kodova, takođe je veoma prisutna čulna, ritmička kategorizacija rečenice… Zbog toga je meni ova knjiga jezički vrlo važna kao strancu, ali i čitaocima jer prvi put u Srbiji pišem telegrafski roman”, kaže Liguori na početku razgovora za Tanjug.

Naslov romana donosi neku vrstu intrigantnosti i višeznačnosti jer se može čitati kao „Samo ubistvo” ili “Samoubistvo”, te od samog početka čitaoca priprema na misteriju detektivskog žanra.

„Ovaj žanr sadrži ambivalentnost i misteriju, te smo se s Lagunom dogovorili da stavimo takav naslov koji postavlja pitanje, čiji će se odgovor naći u romanu”, kaže italijanski pisac.

Od kada se našao u Srbiji i odlučio tu da živi, kako ističe, nikada nije želeo da bude puki gledalac, već je hteo da se uključi i aktivno učestvuje u društvenom životu – a za to mu je bilo potrebno da savlada jezik.

„Izabrao sam srpski da pišem na njemu. Jezik je suma znanja i mnogo je veći od nas. Ako ga ja na početku koristim kao sredstvo da bi došao do čitalaca, da bih ispričao svoju priču, mislim da je to istovremeno i lepo i korisno jer je reč o poštovanju svog domaćina i način da se približim domaćim ljudima“, kaže Liguori.

Da li je reč o samoubistvu ili o samo još jednom ubistvu u opasnom napuljskom kraju, otkriva junak romana inspektor Andrea Vale. Dovodeći sopstveni život u opasnost, on će se uhvatiti ukoštac s jednom od najopasnijih mafija na svetu, napuljskom Kamorom.

Triler kao žanr, smatra Liguori, postao je ogledalo društva, jedan od načina kako bi se analizirao današnji svet.

„Odrastao sam u jednom mafijaškom društvu, u jednoj prelepoj zemlji, za koju mnogi kažu da je najlepša na svetu. Ta lepota stoji, ali istovremeno to je jedno opasno društvo, a detektivski žanr nam pruža priliku da govorimo o zlu koje je prisutno oko nas“, smatra pisac.

Ipak, kako dodaje, ne veruje da je to zlo jedino što postoji, ali se „dobrota finih ljudi nalazi u kandžama kriminala.“

Moralni čovek, kakav je njegov junak, skrajnut je u ovom svetu jer, ističe, u svakom društvu postoji mreža kontakata gde se afirmiše psihologija klana.

„Ta psihologija funkcioniše po ugledu na plemenske strukture gde svi moraju da budu deo jednog sistema, jednog čopora i da poštuju izvesna pravila ponašanja. Zato moralan čovek ne može opstati u takvom svetu. Moja knjiga je upravo o skrajnutim, dobrim ljudima koje je sam sistem saterao u ćošak“, ističe pisac i dodaje da u današnjem svetu nije važno ono što jeste, već je bitno ono kako izgleda – „Bitno je da budeš mali šraf koji je upotrebljiv za nešto“.

Pisac, smatra Liguori, ne sme da bude puki posmatrač, već mora da reaguje, njegova odgovornost je da progovori kroz svoje delo.

„Književnost je reakcija na svet koji nam se ne dopada. Svet koji afirmiše pogrešne vrednosti u kome se dogodilo da su pozitivne vrednosti nestale, ali to ne znači da je sve negativno. Mi imamo divne ljude koji, nažalost, ipak moraju da ponekad poštuju pravila igre da bi opstali“, kaže Liguori, koji je, ističe, protiv književnosti koje reprodukuje život, već je za onu koja pruža zaokret i drugačiji kraj.

„Ako književnost bude ista kao život, šta će nam“, istakao je.

U jednom od svojih prethodnih romana, „Napuljski diplomata“, poredio je Napulj i Beograd u kojem je srpska prestonica predstavljena kao mističan i nedokučiv grad, a što se tiče Srbije i Italije, kaže da je, nažalost, zajednička reč koja ih opisuje – surovost.

„Mi smo izuzetno surovi prema ženama, deci, prema svakom ko je drugačiji i ko se ne uklapa. To je strahovita pojava u našim društvima. Mnogo je surovosti, a moja odgovornost kao pisca jeste da reagujem na to, da ponudim neku alternativu. Zato sam odabrao da moj junak bude moralan čovek“, zaključio je Liguori.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.