Neuverljiva borba za dušu

Romani puni uzbudljive akcije trebalo bi da budu, ako ništa drugo, zabavan način da se utroši vreme, ali i najuzbudljivija radnja vas može ostaviti ravnodušnim ako se dešava neuverljivim likovima. Takav je slučaj sa romanom „Mračni princ“ britanskog autora Dejvida Gemela.
„Mračni princ“ je nastavak romana „Parmenion – Lav Makedonski“, ali se može čitati i nezavisno od njega. Zaplet romana je zaista uzbudljiv. U alternativnoj istoriji stare Grčke, u kojoj postoji i magija, Parmenion, general u službi Filipa Makedonskog, ima dvostruki zadatak – da pomogne svom gospodaru u osvajačkim pohodima i da, koliko god može, pomogne njegovom sinu Aleksandru u borbi protiv demonskog boga Haosa, koji pokušava da otme detinju dušu. Aleksandar na početku romana ima samo četiri godine, ali zbog boga Haosa, koji se nastanio u njegovom telu i koji pokušava da proždere dečakovu dušu i preko njega proširi zlo svetom, ima znanje neprimereno detetu i sposobnosti (npr. mogućnost da vidi šta se dešava na bilo kom kraju sveta), kakve nema nijedan čovek. Demonovo prisustvo je za dečaka iz mnogih razloga kletva – između ostalog zbog toga što njegov dodir većinu ljudi peče (izuzetak su njegova majka Olimpija i general Parmenion), a životinje ubija, što Aleksandra onemogućava da pomazi psa ili jaše konja.
U svetu paralelnom ovoj Grčkoj vlada Filipos, demonski kralj, koji svima donosi samo patnju i pustoš. U potrazi za besmrtnošću ubio je svojih šest sinova i pojeo im srca, a onda je rešio da se domogne zlatokosog deteta iz legende Iskandera – njegovo srce trebalo bi da mu donese besmrtnost, ne samo dvadesetogodišnje produženje života kao srca njegove dece. U tu svrhu magijskim putem prebacuje malog Aleksandra u svoj svet, ali za Aleksandrom polaze, uz pomoć čarobnjaka Aristotela, Parmenion, proročica Diri, i Filipov blizak prijatelj (takođe je i atentator u njegovoj službi), mačevalac Atal, da bi im se kasnije pridružio i tajanstveni ratnik bez sećanja, čije je lice konstanto pokriveno bronzanim šlemom. U Filiposovom svetu još uvek postoji nešto magije, a sa tom magijom i stvorenja iz mitova stare Grčke – nimfe, kentauri, tu su i minotaur Bront i moćni, ali neprijateljski nastrojeni Gorgon… Prema legendi, zlatokoso dete Iskander vratiće magiju u njihov svet, pa se mnoga od magijskih stvorenja, u nadi da je on taj, opredeljuju da pomognu Aleksandru, ali je pitanje hoće li njihova pomoć biti dovoljna u borbi protiv demonskog kralja. A tu je i stalno pitanje hoće li Aleksandar sačuvati svoju dušu, ili će bog Haosa prevladati i od dečaka načiniti najveće zlo koje je ikada hodilo svetom. Sve to je tek deo romana, jer „Mračni princ“ prati Aleksandrov život od njegove četvrte godine, pa sve do kraja.
Priča o borbi dobra i zla, o ljubavi između muškaraca i žena, očeva i sinova, braće i sestara, ljubavi prema domovini, kao i o borbi za dušu jednog deteta, trebalo bi da vas emotivno veoma uvuče. Nažalost, to sa ovim romanom nije slučaj, jer su likovi tek površno oslikani (malo je teško da vam bude stalo do onoga šta se događa ako ne možete da se na neki način vežete za one kojima se to događa), a mali Aleksandar je potpuno neuverljiv jer ni u jednom trenutku nimalo ne deluje kao dete. Normalno je da dete koje stiče znanja preko demona, sa kojim silom prilika deli telo, dete koje se konstantno bori protiv tog demona a zbog njegovog prisustva rođenog oca ne može da zagrli, neće biti baš prosečan četvorogodišnjak, ali u Gemelovom četvorogodišnjem Aleksandru nema ničeg dečijeg, ponaša se i rezonuje kao odrasla osoba. Dodatni problem čini i krajnje proizvoljan magijski sistem, tj. nepostojanje bilo kakvih pravila kad se o magiji radi – oni likovi koji imaju magijske sposobnosti neke neverovatne stvari učine bez ikakvih problema, dok za druge kažu da su van njihovih moći, bez ikakvog makar okvirnog objašnjenja šta je magijom moguće uraditi a šta ne. Može da iznervira i besmisleno srećan kraj – jedan deo kraja je u redu, ali drugi se ne uklapa u ostatak romana.
Šteta za ove propuste, jer je „Mračni princ“ mogao da bude zaista uzbudljiv roman čijih se 460 strana čita u jednom dahu, jer niste u stanju da se odvojite od knjige. Ovako, ako uživate u akciji a likovi i logika vam nisu naročito bitni, „Mračni princ“ bi vam se mogao dopasti; u suprotnom, verovatnije je da će vam biti samo zamoran.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.