U trendu

Održana premijera filma „Oluja“ sinoć u Beogradu: Antiratna drama

BEOGRAD – Premijera novog domaćeg filma „Oluja“ Miloša Radunovića održana je sinoć u velikoj sali Mts dvorane u Beogradu pred visokim zvaničnicima naše zemlje.

U nedavnom intervjuu za Tanjug, glavni glumac te brutalne, teške, emotivne i potresne ratne drame Jovo Maksić je ocenio da ostvarenje „Oluja“ sigurno nije za crvene tepihe i glamurozne prijeme.

I bio je potpuno u pravu, sudeći po jednom zastrašujućem muku koji je nastao na kraju projekcije filma u rasprodatoj sali bivšeg Doma sindikata.

Drama „Oluja“ je prvi domaći film koji govori o užasnom progonu Srba iz Hrvatske, a ta operacija „Oluja“ je trajala od 4. avgusta rano ujutru, u zoru, do 7. avgusta uveče, te 1995. godine.

Upravo ti dramatični i tragični dani po glavne i sporedne junake čine okosnicu ove višeslojne, bogato zamišljene priče koja se račva u nekoliko dramaturških rukavaca i ljudskih sudbina

Bio je to jeziv progon, egzodus 250.000 Srba iz svojih domova, proterani u vihoru rata, sa velikim stradanjem bez milosti, bez granica, bez kraja, totalni mrak, zlo, pakao.

U filmu „Oluja“, osim Jove Maksića, igraju još – Zlatan Vidović (serija “Pevačica”, filmovi “Lihvar”, “Dara iz Jasenovca”), Marko Baćović, Novak Bilbija, Ljubiša Milišić, Marija Mikić, Jelena Čović, Milica Stanković, Ivan Vujić, Jakov Jevtović, i na žalost nedavno preminuliDavor Janjić (1969-2022).

Upravo je Janjić posthumno dobio najveći aplauz u sali nakon završene premijere, a ponekim glumcima je to dirnulo i izazvalo im suze.

Republika Srpska Krajina bila je kratkotrajna država, međunarodno nepriznata, nastala kao odgovor na postupke hrvatskih vlasti, koje su vodile politiku secesije od Jugoslavije, kao i velika željja Srba u Hrvatskoj da ostanu u Jugoslaviji.

Tako je Srpska Krajina postojala samo nepune četiri godine, između 1991. i 1995. godine i osnovana je na teritoriji Republike Hrvatske u sastavu SFRJ – Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Scenario koji potpisuje reditelj Miloš Radunović opisuje te tragične avgustovske dane 1995. tokom snažne vojne operacije „Oluja“ koja je surovo proterala srpsko stanovništvo.

Bez želje i namere da upire prstom, poziva na linč, osvetu ili slično, režiser u svom debitantskom ostvarenju je progovorio kroz likove žrtava i mučenika, i svih onih koji su hrabro dali svoj život u tom besmislenom ratu.

Film pruža portret nekoliko porodica i njihovih očeva – muževa, koji kao prave patriote žele da odbrane svoje ognjište od agresora, i trude se da to učine što uspešnije.

Ipak, kada jedan plan krene po zlu, jer su srpski vojnici brojčano nađačani, nastaje kovitlac i uragan serije tragedija, koje se ne zaustavljaju, pri čemu nastaje dinamična lavina duža od puna dva i po sata filma (160 minuta).

U centru dramaturške priče je junak ili anti-junak Ilija sa svojim saborcima, kome su žena i sin sve na svetu, i po svaku cenu želi da ih spasi, te da i on ne strada na frontu.

Drugi dramski pravac portrtetiše lokalnog ratnog profitera (izvanredna uloga Davora Janjića, na žalost i poslednja) koji se brine o malenoj ćerki i očekuje dolazak starije ćerke u to grotlo rata.

Treća situacija u prvi plan izbacuje jednog (pomahnitalog) osvetnika, veoma odlučnog u nameri da pronađe ubice svog brata blizanca sveštenika, likvidira ih i otkrije izgubljena tela dvoje njemu najbliskijih ljudi, i u tom krvavom pohodu.

Naravno, te priče se lako povezuju u celinu, mada se celo poglavlje sa osvetnikom pomalo ne uklapa, odnosno deluje kao da je to poseban fragment „ispao“ iz nekog sasvim drugog filma, a nije „Oluja“.

Možda je osvetnički krvavi pir i najefektniji u „Oluji“ jer kroz jedan mikrokosmom vešto stvara makrokosmos, i tom nasilju nema kraja, što će se ispostaviti i u finalu te ratne epizode.

U početku filma, u prvim napadima i odbrani, autor Radunović je zamislio da neprijatelji budu nevidljivi, da publika nema uvid u njihov identitet, ali kasnije se odlučuje za drugačiju strategiju: otkriva im lica, pruža na uvid nepatvoreno i sadističko zlo, gde se očekuje katarza, pročišćenje, zadovoljenje pravde.

Koncept nevidljivog neprijatelja u ratnom okruženju nedavno je umešno koristio scenarista i režiser Dušan Milić sa ostvarenjem „Mrak“ (2022) o mučnom stanju i situaciji Srba na Kosovu koji trpe pakao od Albanaca, ili jedno od najboljih anti-ratnih dela domaće kinematografije „Lepa sela, lepo gore“ (1996) Srđana Dragojevića.

Naravno, sasvim očekivano, „Oluja“ prikazuje koliko je rat nepodnošljivo zlo, pravi pakao bez vidnog kraja, i sadrži nekoliko naturalnih scena stradanja i užasne patnje, koje možda publika želi da zaboravi da je ikada videla na velikom platnu, naročito kada se smrt približava onim najmlađima.

Ceo film na svojim tankim plećima i leđima nosi Jovo Maksić, i sam je delio sudbinu Krajišnika tokom operacije „Oluja“ te 1995. godine, tako da je glumio srcem, dušom, emocijama, posvećen u potpunosti, kao metod gluma gde se dramski umetnik poistovećuje sa likom kojeg igra.

Konačno je nakon ogromnog broja epizodnih uloga u filmovima i serijama, dobio šansu da igra vodećeg lika koji vuče čitavu radnju u grotlu pakla i napetosti što dovodi do usijanja.

Uz njega sigurno da dominira talentovani i traženi glumac Zlatan Vidović kao osvetnik sa planom koji lišava živote okrutnih neprijatelja, pri čemu i sam postaje kao oni – ranjena zver, i efektno dočarava svu muku svog napaćenog junaka.

Glumac Ljubiša Milišić je neobično otkrovenje, jer je dobio veliki prostor na ovom projektu, mada nije nepoznat široj javnosti (serije “Kalkanski krugovi”, “Kljun”).

On je svedenim sredstvima uspevao da vrhunski približi nezamislivu tragediju koja čeka ovog anti-heroja.

Ipak, i pored navedena tri snažna glumačka ostvarenja, definitivno je povratak Davora Janjića kao tragičnog profitera koji se iskupljuje i iznenada postaje junak nad junacima, nešto najbolje u filmu.

Jasno je koliko nam je nedostajao svih ovih godina ili decenija (od filma Emira Kusturice – „Život je čudo“ 2004.), jer je u međuvremenu i u fizičkoj transformaciji dobio novu i moćnu zrelost, a u svom opusu je ostavio izvanredne uloge („Austajder“, „Ovo malo duše“, „Nataša“, „Život sa stricem“, „Duhovi Sarajeva“, „(A)Torzija“, „Čaruga“, „Mlečni put“).

Najveća je tuga gledati Davora Janjića u tako važnoj i briljantnoj izvedbi, a jedini on od glumaca nije dočekao ovaj film.

Kao i u slučaju filma „Dara iz Jasenovca“ koji nikada nije ni prikazivan u bioskopima ili festivalima, osim emitovanja na televiziji (RTS), ostaje da se vidi da li će „Oluja“ trpeti velike kritike iz regiona, i da li će se time zaoštriti već inače osetljivi odnosi na diplomatsko-političkom planu.

Osim filma, u produkciji kompanije „Telekom Srbija“ i „Omega production“, planirana je i TV serija „Oluja“ iz 12 epizoda.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar