Orgulje u Beogradu

Beogradska publika imala je u utorak 9. jula uveče neobično zadovoljstvo da (što najviše zapanjuje) u okviru Beogradskog letnjeg festivala (Belef) čuje nešto što se u Beogradu zaista retko kad ima i može čuti: koncert na orguljama i to ni manje ni više nego Karla Homela, jednog od najcenjenijih evropskih i svetskih izvođača na ovom instrumentu.

Izuzetan ambijent rimokatoličke crkve blažene djevice Marije, među Beograđanima poznatije kao francuska crkva, koja je i ovoga puta široko otvorila svoje dveri ljubiteljima orguljskog zvuka, kao i onima koji ga slabije poznaju ali su rešili da ovaj događaj posete iz radoznalosti i želje za novim i dosad neviđenim, predstavljao je pravo okruženje za uživanje u apstraktnim oscilacijama duhovne muzike Đirolama Kavaconija, Sezara Franka i Olivija Mesijena, zasnovane prevashodno na gregorijanskom koralu.

Tehnička perfekcija, izvođački rafinman i na prvi pogled neprimetan, ali vrlo prisutan emocionalni naboj ono su što najviše pleni u Homelovim interpretacijama katoličke duhovne muzike. To i ne čudi, imajući u vidu da se orguljama intenzivno i posvećeno bavi još od svoje dvanaeste godine, te da je taj rad od samog početka neraskidivo vezan za crkvu, dok se sâm Homel u svojoj pedagoškoj i izvođačkoj praksi ponajviše oslanja upravo na gregorijanski koral.

Dijatonski temperovanom uhu, vaspitanom u klasičnim relacijama durskog i molskog senzibiliteta, a nenaviklom na apstraktnu, modalnu tonalnost korala, može se program ovog koncerta, barem u prvom trenutku, učiniti beskrajnim nizanjem ničim nevezanih tonova koje je prilikom slušanja teško razumeti, povezati u logičnu melodijsku ili harmonijsku celinu, a kamoli pronaći u njima nekakav viši religiozni smisao. Isto tako, pripadniku pravoslavno-vizantijske kulturne sfere (što autor ovog teksta, recimo, jeste), ova se muzika može učiniti samo još jednim odbleskom racionalnog, distanciranog i hladnog karaktera zapadnog poimanja hrišćanstva. Međutim, bez pretenzija da poruka jedne kulture može biti bez ostatka razumljiva nekome ko je izvan nje, ipak se ispostavlja da ćete, ukoliko se prepustite beskrajnoj reci pravilno poređanih tonova u modalnom, pa čak i atonalnom poretku, uspeti makar delimično da doživite kontemplativni karakter ove muzike, sposobne da dušu ponese u svetle, prozračne i iskričave predele duhovne radosti i spokojstva.

Maestro Karlo Homel je, kao pravi orguljaš, iskoristio priliku da se publici predstavi i kao vrstan poznavalac apsolutnog orguljskog „standarda“ – Johana Sebastijana Baha, tako da smo bili nagrađeni preludijumom i fugom u Es-duru, kao i delom velikog nadahnuća. Ovo je deset božijih zapovesti. Preciznost i gotovo matematička analitičnost Bahove muzike, zahvaljujući svom savršenstvu i neslućenim visinama koje dostiže u međama crkvene umetnosti Zapada, ne predstavlja nikakvu prepreku za poimanje iskrene i pokorne pobožnosti i duhovnog i emocionalnog naboja koji zrači gotovo iz svakog akorda, istovremeno ispunjavajući slušaoca strahopoštovanjem i nagoneći ga da otvori svoje srce ovoj prekrasnoj muzici. Udeo Karla Homela u tom doživljaju je takođe veliki, pošto iz njegove interpretacije isijava potpuno superiorno i „običnim smrtnicima“ nedostupno mentalno i duhovno jedinstvo sa Bahovim senzibilitetom, koji slušaoca navodi na zaključak da među ovom dvojicom ljudi, bez obzira na vekove koji su prohujali između njihova dva života, postoji živa komunikacija kakvog višeg reda.

Od 9. do 11. jula u crkvi blažene djevice Marije traje i letnja škola orgulja, koju takođe vodi maestro Homel, a njen učinak biće moguće čuti u četvrtak, 11. jula, završnim koncertom polaznika, na istom mestu, u 21 čas.

Najzad, premda je to već primećeno na početku teksta, još jednom valja istaći zaprepašćenje činjenicom da se događaj ovakvog ranga, kvaliteta i, u beogradskoj sredini naročito, retkosti zbio u okviru festivala kakav BELEF, već nekoliko godina unazad, jeste. Izneta konstatacija može zvučati paradoksalno pošto bi verovatno bilo logičnije lamentirati nad time što se novac gradskog budžeta, pokrovitelja i donatora ovog festivala troši na ugošćavanje nemuštih, impotentnih događaja – mahom „instalacija“ i „performansâ“ – potcenjivačkih prema inteligenciji i senzibilitetu beogradske publike, zbilja žedne kvalitetnije, inteligentnije i ljudskije umetnosti od onoga što recentna beogradska scena, čast sjajnim izuzecima, može da joj ponudi. Međutim, žalosno je upravo to što je alternativna umetnost (alternativna u odnosu na šta u zemlji devastiranog i poraženog „glavnog toka“?), lišena bilo kakvog obeležja regionalne kulturološke determinacije, i time onesposobljena da nosi teret nacionalne kulture, sticajem finansijskih, političkih i nadasve ideoloških okolnosti, u novom obrascu srpske političke korektnosti postala upravo to – glavni nosilac nacionalne kulturne politike. Ako bilo kakve utehe u tome uopšte ima, ona svakako leži u činjenici da događaji poput Homelovog koncerta predstavljaju nesumnjive bisere na počađaveloj kulturnoj mapi prestonice, čiji je sjaj jasan i razumljiv samo onima koji u ovom gradu žive. Stoga, ko god da je zaslužan za ovaj muzički ugođaj, zaslužuje sve komplimente, naročito imajući u vidu ono sa čim je trebalo da se izbori.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.