Pantić: Tragično iskustvo preusmerava i umetnost

BEOGRAD – Pisac i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Mihajlo Pantić kaže da dani koje živimo, svima, bez izuzetka, protiču u stanju kolektivne traume koji ostavlja trag u iskustvu i emocionalnom polju svakog od nas, a planetarno tragičko iskustvo slično ratu, preusmerava neizbežno i umetnost i postaje prostor katarze.

Pantić napominje da svako ko prolazi kroz pandemiju, oseća da je tek mali,nesnađeni deo velikog kolektivnog stresa.

“ Nemam, otuda, nikakvo posebno, subjektivno osećanje budući da sa ljudima cele planete delim isti ekstremni, vremenski predug period koji ostavlja trag u iskustvu i emocionalnom polju svakog od nas. Neko sebe sa razlogom vidi kao žrtvu, mnogi su preboleli ili će preboleti bolest, a svi ćemo žaliti za onima koji su zauvek otišli“ kaže Pantić za Tanjug.
Prema rečima Pantića „pisanje je, kao i čitanje, usamljenički posao ili, drugim rečima, krajnje individualan čin.

„Ne možete pisati u masi. Svako veliko tragičko iskustvo, a pandemija jeste planetarno tragičko iskustvo, slično ratu, preusmeri imaginaciju i umetnost prirodno i neizbežno, o čemu svedoči istorija, postaje prostor katarze. Teške teme se tada ne mogu na drugačiji način prevazići osim emocionalno osenčenim govorom o njima, sa težnjom da se taj trajni ožiljak učini podnošljivim, ako već ne može biti zaboravljen“ kaže Pantić.

On dodaje da ostaje veliko pitanje da li će iz tog velikog ožiljaka na licu sveta i životima ljudi u budućnosti nastati i neko veliko umetničko delo, Kako kaže odgovor na njega je u nadležnosti individualnog talenta.

„Da li će neko naslikati neku novu „Gerniku“, napisati novu „1984“ ili neku drugu knjigu koja sublimira turobnost epohe, to niko ne može predvideti. Iregularne okolnosti često podstiču umetničko stvaranje, ali težina patnje nikada nije bila dovoljan uslov za nastanak remek-dela koje transcendira, odnosno prevazilazi doba i razloge sopstvenog nastanka“ kaže Pantić.
Za vreme pandemije, kako priznaje, nije čitao više nego što je to bio slučaj pre njenog početka.

„Radio sam ono što je deo moje profesije, pripremao predavanja, pravio beleške, ponovo prelistavao dela o kojima govrim studentima, pisao priče i kritičke tekstove. Ali, izgubio sam koncentraciju za čitanje knjiga o kojima ne bi trebalo da govorim, već da u njima samo uživam, kao zainteresovani, pristrasni čitalac. Moj osnovni osnovni poziv je čitanje, čitam svaki dan, sat, dva ili tri… zavisi od toga šta mi je na redu da pročitam, ali ove godine zbog opisane rasute koncentracije i zbog toga što mi je pažnja, kao i drugima, okrenuta spolja, to nije bio slučaj“ kaže Pantić.

Za njega nema dileme da smo svi postali zavisnici od brzih, stalno smenljivih informacija, i da smo utonuli u informacionu kakofoniju jer se o istoj stvari svakoga dana govori nešto novo, drukčije, protivrečeno.

„Stalno pristižu nove verzije jedne te iste priče, njene nove interpretacije, demantiji, otkrića, predviđanja, pa čovek, hteo-ne-hteo, sebe doživljava kao kutiju ođeka svih tih istina, poluistina, teorija zavere… U takvim oklnostima niko ne može da se pravi da se oko njega ništa ne dešava i da, na primer, isključi TV, ugasi mobilni telefon, zaboravi na internet i da na miru čita, recimo, Šekspirove sonete“ kaže Pantić.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.