Potraga za znamenjem, potraga za putem

Prilikom pominjanja fantastike najčešće se pomisli na onu koja potiče sa anglosaksonskog govornog područja, ali, u poslednje vreme, kod nas izvesnu obnovljenu popularizaciju doživljava i fantastika iz drugih delova sveta. Dobar primer je serijal ruske spisateljice Marije Semjonove baziran na slovenskoj mitologiji – serijal o Vukodavu, čiji je treći nastavak poslednji koji je zasad izašao kod nas.
Treći nastavak sage o Vukodavu nosi naziv „Vukodav: Znamenje puta“. Neki čitaoci bi ga mogli doživeti kao razočaranje u odnosu na prethodne dve knjige, jer je akcije manje nego ranije, a nekima bi se baš to moglo dopasti, zato što je akcenat sve više na unutrašnjem razvoju glavnog junaka.
Vukodava, poslednjeg iz roda Sivih Pasa, po mišljenju mnogih varvarskog plemena varvarskog naroda Vena, zatičemo u istoj tvrđavi sveštenika Bogova-Blizanaca u gradu Tin-Vilena u kojoj smo ga i ostavili na kraju prethodne knjige („Vukodav: Pravo na dvoboj“). Tri godine su prošle, tokom kojih je strpljivo obučavao polaznike drevnoj ratničkoj veštini kan-kiro, a najveštiji učenik mu je mladi Ven iz roda Vukova, i to onaj koji je zaklet da ga ubije kako bi osvetio smrt starijeg brata. Taj mladi Vuk nije jedini koji ima nešto protiv Vukodava, jer se na svom putu poslednji ratnik Sivih Pasa zamerio i drugima, nekima koji bi mu pod drugačijim okolnostima mogli biti prijatelji (sam Vuk, pa prekaljeni ratnik Aptahar, pa kuns (vladarska titula Vinitar), i nekima koji su varalice i/ili podmukli ljudi, kao što su sveštenik Honomer i prevarant Šamargan. Svi oni žele da mu se na ovaj ili onaj način osvete, dok Vukodav želi da nastavi putovanje, ponovo nađe prijatelje od kojih je bio rastavljen, možda se, jednog dana, čak i oženi venskom devojkom iz roda Pegavih Jelena koja mu je u trenutku beznađa, još kao devojčica, ulila želju za životom…
Vukodavu, koji je u međuvremenu postao načitan i elokventniji nego što je bio i više se posvetio introspekciji i pokušajima da sukobe ne rešava ubijanjem, makar se i suočavao sa probisvetima i makar i bio ratnik, biće omogućeno da nastavi svoje putovanje i svoju potragu za prijateljima od kojih ga je sudbina razdvojila. Ali, čak i ako se jedan sukob razreši na miran način, ostaju da se „vuku repovi“ iz ranijih sukoba, još bi neko da se sveti, planovi o putu bivaju poremećeni, naizgled i planovi o zasnivanju sopstvene porodice i mirnom bavljenju kovačkim zanatom i, kao i na kraju prethodnih nastavaka, bivamo ostavljeni u neizvesnosti šta će dalje biti kako sa glavnim junakom, tako i sa ostalim likovima, od kojih smo neke zavoleli, neke baš i ne, ali svakako nismo ravnodušni prema njima ni njihovoj sudbini (ako ništa drugo, barem želimo da lupež dobije ono što zaslužuje, kao i da se dobre stvari dese onima koji su nam postali dragi).
U ovom nastavku, nekoliko bitnih likova traga za znamenjem koje će im reći šta treba da rade, kakvim putem da krenu. Znamenja i dobijaju, ali ih treba razumeti. Ideje o putu dobijaju takođe, ali i te ideje treba ostvariti, što nije nimalo lako. Ono što, ipak, uspeva svima koji su za to sposobni, jeste da postepeno izrastaju kao ličnosti, uče kako da budu bolji ljudi, i na tim unutrašnjim putovanjima ih je najinteresantnije pratiti. Kao i prethodni nastavci, i „Vukodav: Znamenje puta“ je pun mističnog koje je nerazmrsivo prepleteno sa svakodnevnim, pun nagoveštaja koji vas vuku na razmišljanje. Duplo kraći od prethodnih knjiga, ovaj roman ne navodi na manje razmišljanja – naprotiv. Fizičke akcije je manje nego ranije, mada je i dalje ima u sasvim dovoljnoj meri, a unutrašnja akcija postaje sve bogatija.
„Vukodav: Znamenje puta“ je poslastica za sladokusce, knjiga čiji se nastavak željno iščekuje.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.