„Sami biramo žanr koji živimo, potrebno je izbeći tragediju“

Ta opomena da su čestiti, plemeniti, pametni, osećajni ljudi koji ne ugrožavaju drugog — suvišni, učinila je da moj razlog igranja, pored glumačkog, bude i onaj duboko ljudski, kaže glumac Branislav Lečić

„Sve dramske pisce Čehov prevazilazi po svom unutrašnjem kosmosu, po tom neprevaziđenom tumačenju složene ljudske prirode“, kaže u razgovoru za „Orbitu kulture“ Branislav Lečić, glumac čije je tumačenje Ujka Vanje u istoimenoj drami ruskog klasika (nedavno premijerno izvedenoj na sceni JDP-a) ispraćeno ovacijama.

„Pravo pozorište“ bio je najčešći komentar onih koji su i dalje pod dejstvom „kosmosa Čehov“ napuštali pozorišnu zgradu.

Kako se i iz čega igra taj koloplet emocija u drami koja bez suvišnih gestova i reči, nekako „ispod glasa“ slika stanje napaćene ljudske duše? Da li je za majstore kakvi su Lečić, Diklić ili Jezdić (tumači glavnih likova) Čehov samo rutina ili, pak, najviša provera sopstvenog umeća? Iz čega se igra stanje duše, nepoznanica je na koju pokušavamo da dobijemo odgovor od popularnog glumca.

„Za tu igru postoji jedan jedini recept: morate da ukinete granicu između sebe kao ličnosti i lika kog igrate. Za taj svet ulaznica je duša. Ulaznica je pristanak na kosmos i dilemu i beznađe, ushićenje i depresiju, melanholiju… Zato to ukidanje granice mogu da urade samo ljudi koji imaju sposobnost i da se vrate nazad, dakle — iskusni glumci“, kaže nam Lečić.

Šta je za Vas u glumačkom smislu Ujka Vanja, iz čega ga igrate?

— U ovoj predstavi nema mnogo stvari spolja, rekvizita, scenografije koja bi zavodila… Ta minimalnost je rediteljski znak, namera da se fokus prebaci na unutrašnji svet i na odnose. A za glumca je bitna dubina, to da razumete čoveka, da ste u stanju da ga transformišete i glumački prebacite, što i jeste umetnost glume. I to ne može niko drugi da uradi, ni pisac ni reditelj. Glumac je taj koji realizuje kontakt između karaktera i sebe, i naravno publike. Tek tada počinje ta hemija i tek tada može duša da se pojavi kao realna, kao događaj drame, kao nešto što se zbiva sad.

— Pripremajući lik Ujka Vanje shvatio sam šta to ispred mene stoji, koja je to ljudska bol i razočaranost životom, promašenost u ljubavi, u iluzijama, u uverenjima, kakav je to obračun sa sobom. Ispred mene je ono što sâm Čehov postavlja kao temu, a to je da su čestiti, plemeniti, pametni, osećajni ljudi oni koji imaju rafinman, pa čak i sklad između intelektualnog, emotivnog i duhovnog bića koje ne ugrožava drugog — prosto suvišni. Nema na planeti mesta za njih i zbog toga je moj razlog igranja bio duboko ljudski. Nisam to, dakle, samo glumački gledao, već i duboko ljudski. Jer pisac nas sve opominje, da bilo koji društveni poredak i društveni sistem u suštini neće zadovoljiti čoveka, zato što čovek svoje nezadovoljstvo krije u nekakvim drugim stvarima, koje ne zavise isključivo od sistema. Pisac kaže da u ljudskoj prirodi postoji nezadovoljstvo sobom, da će uvek biti nekoga ko je ljubomoran, i željan, i gladan da bude na tuđem mestu, nekog ko nije dovoljno duhovan da poveruje u sopstvenu originalnost i sreću koju mu je bog rođenjem dao. To je ozbiljan i hrišćanski i duboko filozofski način razmišljanja o tome kako i na koji način izbaviti čoveka iz klopke u kojoj se zatekao u svojoj koži.

U težnji ka uzvišenosti svi junaci ostaju osujećeni, razočarani, nesrećni… Ima li onda smisla tragati?

— Čehovljevi likovi su razapeti između tog stanja melanholije i želje za uzvišenim. Postoji čežnja za uzvišenim u svakom liku, ali oni prosto bivaju uskraćeni za to osećanje, društvenim ili ličnim razlozima ili jednostavno okolnostima u kojima su se zatekli. Ali to ne znači da potrebu za smislom treba ukinuti. Čehov ne odustaje od toga. On u stvari projektuje sliku našeg zalutalog bića, naših razočarenja, klopki koje smo sami sebi nametnuli ili su nam ih nametnule naše iluzije, naše želje, okolnosti. Ali to ne znači kraj, naprotiv. Veliki pisac nam poručuje da smisao života i ne treba tražiti u nečem definisanom ideološki ili filozofski ili religijski čak, nego u sposobnosti da pomogneš drugom čoveku, da jednostavno osetiš da si deo celine i da samim tim nisi isključivo sam.

A o smislu je reč i u čuvenom završnom monologu, u kom odgovor na pitanje „šta ćemo raditi“ glasi: „trpećemo…“.

— To i jeste snaga. Bez obzira koliko sve bilo natopljeno emocijom bola, čekanja, razočaranja i porušenih iluzija, mi smo ipak svedoci života. Samom činjenicom da može da učestvuje u životu, čovek je darovan. Pitanje je samo da li smo sposobni da taj žanr izmenimo i učinimo da to ne bude samo tragedija.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.