Šarl Aznavur — čovek koji je ZNAO (video)

Kada u vremenu muzičke hiperprodukcije stigne vest da je svet napustio jedan vremešni muzičar, pri tome Jermenin, oni za koje dobar zvuk počinje tek sa repom ili ar-em-bijem može biti da neće ni obratiti pažnju na ime umetnika koji nas je napustio. A trebalo bi.

On se zvao Šarl Aznavur.

I to treba znati.

U umetnosti šansone, a Šarl joj je služio gotovo osam decenija (sa deset godina je počeo da peva), gotovo da nije bilo jedinstvenijeg glasa i izraza od drhtavog tenora kojim je ovaj pevač krhke građe i užarenih tamnih očiju pripovedao svoje muzičke povesti. A pevao je o ljubavi, mladosti, boemstvu, prijatelju, Jermeniji… I nikad banalno, u dva-tri tona ili u dve-tri reči… Nikad da se „odradi“ da bi moglo da se zaradi… Zato što je sam sebi bio mera. Visoka. Za mnoge i danas nedostižna.

I to treba znati.

Nije Aznavur svoj izuzetni talenat iscrpeo pevajući u najpoznatijim muzičkim hramovima, sa velikanima poput Edit Pjaf, Iva Montana, Mirej Matje… Ostvario se i kao glumac u preko šezdeset filmova, a uloga po kojoj će ući i u anale sedme umetnosti nesumnjivo je glavna rola u Trifoovom ostvarenju „Pucajte na pijanistu“ iz 1960. godine. Za ugled je i epizoda u Oskarom nagrađenom „Limenom dobošu“, kao i jedna od glavnih rola u filmu „Ararat“. Bio je pevač koji je umeo da glumi.

I to treba znati.

Kroz Aznavurove pesme smo saznavali kako su, kad prestane ljubav, u Veneciji tužne i crkve i barke, kako i „prijatelj sa barikade“ može da izda zarad političke karijere („što se više popneš ja sve više padnem“), slušali smo i „gledali“ kako se na italijanskom jugu podižu ruke i peva molitva umrloj mami… I razumevali sa koliko sete i nekog aznavurovskog žala čovek kaže: „Juče još imao sam dvadeset godina, a danas su moje ljubavi mrtve i moji prijatelji ko zna gde…“. I ono što se nije dalo razumeti nadomestio bi taj baršunasti, setni, jedinstveni glas.

Šarl Aznavur je opevao najrazličitija lica života, stanja duše i nijanse patnje.

I to treba znati.

„Treba znati napustiti sto u času kad se na njemu ljubav servira, treba znati otići ne praveći buku“, pevao je u jednoj od najčuvenijih šansona. I priznao: „Ja to nisam umeo, moje srce to nije moglo. Treba znati, ali ja — nisam znao“.

​Šarl Aznavur je ipak uspeo: otišao je na praveći buku. Njegovo srce je to ipak umelo.

U danu njegovog odlaska postaje jasno da će na nekom stolu na kojem se servira najbolje od muzičkog izobilja, Aznavurovo mesto biti lako uočljivo. Iz nekog svog ćoška, kao u pesmi, posmatraće svet i „piće svoju bol“.

Bio je neponovljiv umetnik, on, njegova zvučna emocija kojom je napajao generacije, njegova ljubav prema Jermeniji, njegov glas koji je bio sama muzika…

Šarl Aznavur je bio neko ko je znao.

I to treba znati.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.