Srpske horor priče

Kada se pomisli na horor priče, uglavnom se pomisli na nešto što stiže iz drugih zemalja, a kod nas se stvaralo tek sporadično. Onima koje zanima domaća horor priča mogla bi da se dopadne zbirka "Đavolski svatovi", koju je priredio Milanče Marković.
Ova zbirka je zapravo vanredni broj časopisa za kulturu "Naš Trag", ali se po opremi i sadržaju može smatrati knjigom. U njoj je zastupljeno petnaest različitih autora sa ukupno dvadeset priča. Zbirka počinje pričama Milete Jakšića ("Misterije") i Milana Glišića ("Noć na mostu"), a završava se pričama nastalim znatno kasnije, krajem 20. veka.
Autora i priča ima previše da bismo se na njima pojedinačno zadržavali. Ono što je svim pričama, bez obzira na autora i vreme nastanka, zajedničko, jeste narodsko pripovedanje i ambijent koji se sa tim najčešće povezuje (ruralna sredina ili palanka, narodna verovanja i sujeverja, susreti sa svakakvim prikazama, izaslanicima nečastivog, stvorenjima iz folklora, snovi koji upozoravaju i vode…). Za razliku od prosvetiteljskih priča, priče iz ove zbirke ne žele da pouče sujeverni narod kako tu zapravo ničega nema, naprotiv; ove priče poručuju da nečega svakako ima i da se valja držati određenih pravila, a ko ih prekrši, nastrada. Ako je dobar čovek i pokuša da popravi grešku, može se izvući, ali ako drugima zlo smera, nema mu spasa (pri tome nema pridikovanja ni propovedi, samo malo vajkanja šta je toj osobi trebalo da takvo zlo čini).
U ovim pričama možete se susresti sa vilama (neke su zle, a druge ne nanose zlo onima koji ih ne ugroze, čak im i pomognu), đavolima (koji mogu ljude da muče, a mogu im na ovaj ili onaj način biti korisni, sve zavisi od pristupa samog čoveka i onoga što od đavola traži); tu su razna priviđenja, susreti sa pokojnicima, snovi koji upozoravaju, majka koja sanja pokojnu kći koja je moli da joj pošalje tačno tu-i-tu venčanicu da bi se u njoj udala; tu su čini, kao i njihovo skidanje i opšte uverenje da čovek ne treba da se bavi čaranjem nego da normalnim putem dođe do onoga što želi… Mada cilj mnogih priča jeste da pouče (da ima nešto u verovanjima starih, da ljudi treba da budu dobri i dobro drugima da misle i čine), nema pridike, već takva pouka dolazi prirodno u okviru same priče. Likovi u pričama su životni, lako ih je zamisliti i razumeti njihove težnje, a narodsko, starinsko pripovedanje je skoro u svim pričama, bez obzira na vreme njihovog nastanka, uspelo (u jednoj priči deluje nategnuto), što dodaje na atmosferi i uverljivosti (možda nećete poverovati da se neko sreo sa vilama ili nečistim silama, ali će vam slika starca koji pripoveda mlađima o tome biti uverljiva).
Sve u svemu, ovo je veoma zanimljiva zbirka koja vas može upoznati sa nekim narodnim verovanjima, sa kulturom srpskog naroda, a uz to je, uprkos svim nevoljama koje zadese junake priča, nenametljivo pozitivna. Preporuke.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.