U gradovima – tišina

„Tihi gradovi“ je zbirka priča beogradskog horor-pisca Gorana Skrobonje. Uprkos njegovoj očiglednoj sklonosti ka hororu, za priče ove zbirke ne bi se moglo reći da pripadaju tom žanru – ima u njima elemenata i horora i naučne fantastike, a više od svega, to su jednostavno zanimljive urbane priče.
Prva priča iz zbirke, „O vukovima i ljudima“, inspirisana je naslovom pesme grupe Metallica. U pitanju je triler sa elementima horora, smešten u malo drugačiji Beograd, a likovi su policajci, kriminalci i vukodlaci. Od svih priča u zbirci ova je najduža i, nažalost, među slabijim. Likovi su interesantni i zaplet je dovoljno zanimljiv, ali je priča mogla da bude i kraća – ovako je, za triler, nedovoljno uzbudljiva. Problematičan je i kraj, jer ne daje odgovore na sva postavljena pitanja i ostavlja utisak da se radi o odlomku veće celine, a i deo objašnjenja, da su neki od likova vukodlaci, danas deluje prilično prevaziđeno.
Sledeća priča, „Pak i ja“, znatno je bolja. Glavni likovi su dva gimnazijalca, tj. jedan gimnazijalac i njegov poznanik, koji se predstavlja kao Pak (ime preuzeo od Šekspirovog lika) i koji se, u skladu sa svojim imenom, ponaša kao pravi đavolak. Pak će glavnog junaka inspirisati na ponašanje koje vodi putem bez povratka, a čitaocima ostaje da nagađaju da li on uopšte postoji, ili se radi o plodu mašte neprilagođenog pubertetlije.
Posle toga, sledi priča po kojoj je zbirka i dobila ime, „Tihi gradovi“. Priča postavlja pitanje: „Šta bi se desilo da ljudi mogu da proživljavaju, iznova i iznova, omiljeni trenutak svog života?“, i daje predvidljiv odgovor. Osim predvidljivosti, ovo je solidna priča, zanatski korektna, sa interesantnim likovima i dobro ispričana.
„Sve vreme sveta“ je priča o psihopati-ubici koji koristi najnovija tehnološka dostignuća svog doba (naše budućnosti) kako bi umakao policiji. Kratka, efektna priča bez iznenađenja.
„Lako je biti bog“ dešava se u Londonu u relativno bliskoj budućnosti, a pripoveda o novom izumu koji bi, ubrizgan u venu bilo kog čoveka, od njega (ili nje) mogao da napravi božanstvo uništenja. Dospeva u ruke veoma, veoma gnevnoj osobi. Najkraća priča u zbirci. Dovoljno efektna.
„Crveno nebo nad poljima ilovače“ mešavina je vesterna i naučne fantastike, priča smeštena u provincijski gradić na jugu Srbije, u nekom trenutku u budućnosti. Ima klasičnu strukturu špageti-vesterna – u gradić izmučen bandom zlikovaca stiže usamljeni jahač koji nudi pomoć u borbi protiv negativaca – ali i iznenađujući preokret na kraju, kao i nagoveštaj povezanosti sa drugim Skrobonjinim delima. Zanimljivi likovi, priča solidno ispričana.
Poslednja priča u zbirci je „U 5 i 15 za Nekropolis“ i prilično je slaba. Početna situacija je bizarna i interesantna, glavni lik se nađe u vozu, a da ne zna kako je tu dospeo, i shvata da su i on i svi ostali putnici obučeni kao leševi za sahranu – problem sa pričom je što već tu postane jasno kuda cela stvar vodi, pa do kraja nema nikakvih iznenađenja.
Ukupan utisak koji ova zbirka ostavlja jeste da se radi o solidnim pričama o smrti, često i o ljubavi, pričama koje možda ne nude mudrost ni prosvetljenje, ali su zanatski korektno napisane, sa uverljivim likovima za čiju sudbinu nije nimalo teško zainteresovati se i sa radnjom dovoljno zanimljivom da knjigu sa zadovoljstvom pročitate.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.