Ukoliko volite fantastiku i ne želite da čitate samo dela stranih autora, verovatno vas obraduje vest da je neki naš autor nagrađen za delo baš iz oblasti fantastike, pa poželite da to delo i pročitate. Očekujete da nagrađeno i nahvaljeno delo bude dobro i ako vam očekivanja budu izneverena, to bude gore nego da ste samo nasumično uzeli neku knjigu pa se ispostavilo da je loša. Takav je, nažalost, slučaj sa romanom "Keltska priča" (roman je dobio nagradu "Mali Nemo") Aleksandra Novakovića.
Da stvari budu još gore, u ovom romanu postoji mnogo toga dobrog. Priča, sama po sebi, nije nimalo nezanimljiva: mladi beogradski novinar koji piše tekstove za crnu hroniku dolazi u Edinburg, zvanično zato da bi prisustvovao seminaru za novinare, nezvanično jer ima blesavu ideju da pokuša da nađe keltskog boga ljubavi Angusa. Dobija upozorenje od slovenskog božanstva Peruna da prestane da se petlja sa nečim sa čime se ne sme petljati, nakratko odustaje, ali onda ipak nastavlja potragu. Nalazi Angusa, saznaje mnogo toga zanimljivog o stanju među različitim paganskim božanstvima, upada u nevolje sa zlim nordijskim bogom Lokijem, sreće devojku sa kojom bi možda mogao da ima nešto zanimljivo, a ispostavlja se i da je Angusu hitno potrebna velika pomoć, i to baš njegova, novinareva.
Ne samo da je priča zanimljiva nego su i likovi uverljivi i interesantni, povremeno iz teksta izbija i dobar smisao za humor, sve je uverljivo povezano sa našom i svetskom sadašnjom situacijom, što romanu daje aktuelnost, dijalozi su dobri… Ako je sve to dobro, šta je onda problem u ovoj priči o potrazi za ljubavlju i smislom?
Problem je u tome što deluje kao da je autor imao u glavi interesantne likove, dobre dijaloge, dobre ideje, na inteligentan način je povezao našu aktuelnu situaciju sa mitologijom koju je tretirao uz dosta humora, imao je i ideju o tome kako otprilike treba da teče priča – i onda nije seo da to napiše kako treba, već je sve nabacao. Rezultat toga je da pola knjige čitate kako bezimeni novinar iz Beograda (u poslednjoj trećini knjige usput saznate da se zove Velizar) po Edinburškim kafanama i još nekim lokacijama traži nekog tamo Angusa za koga pojma nemate ko je (izgleda da ni sam novinar ne zna kako taj Angus izgleda ni kako i gde da ga nađe) i pitate se šta umišlja taj čovek; odjednom ni od kuda iskače Perun sa nešto jeftinih trikova i upozorenjem, novinar ubrzo uspeva da nađe Angusa, proba da ga ubije pa onda prijateljski ćaskaju; scene se, nekad ubrzano i bez najave, nekad presporo, nižu bez mnogo reda i sa još manje smisla, sve do prilično naglog i zbrzanog kraja. Toliko je haotično da sve one dobre stvari koje smo naveli uopšte ni ne primetite dok čitate knjigu, potrebno je da je pročitate, zbunjeno i, moguće, iznervirano, odložite, malo se saberete i tek tada uspete da shvatite da to nije samo nabacana gomila gluposti već da tu ima mnogo toga dobrog.
Šteta, zaista, jer je od ovoga mogla da bude odlična knjiga, možda ne bezvremeni klasik, ali svakako delo koje biste sa velikim uživanjem čitali. Ovako, posredi je zbrka koja kao da je napisana u maksimum dva dana i poslata izdavaču bez ikakvog naknadnog čitanja i sređivanja. Nadamo se da će autor za pisanje sledećeg dela imati više vremena na raspolaganju, jer je sigurno da ima mnogo toga da pruži i našoj i svetskoj čitalačkoj publici.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com