Kad Beograd slavi Nikoljdan

Koliko je Sveti Nikola poštovan u srpskom narodu moglo se zaključiti i po tome što je grad sinoć „utihnuo”. Izreka da polovina žitelja prestonice slavi, a oni kojima ovo nije krsna slava odlaze u goste – tačna je. Glavna štrafta bila je prazna. Sa nje su se bežeći od hladnoće, kada već nema pazara, sklonili i ulični zabavljači. Nisu stigli da se umore ni oni koji na Trgu republike prodaju vruće napitke. Ko bi pio kuvano vino, čaj sa rumom ili toplu čokoladu pod otvorenim nebom kad je lepše nazdraviti kod svečara.

Ni prodavcima cveća nije bilo lako da tapkaju u mestu zbog zime, ali su ipak zadovoljno trljali promrzle ruke. Kažu, kupovale su se ruže na komad, ali i buketi mahom ukrašeni gerberima. U cvećarama se biralo saksijsko cveće – krasula, fikus, frajla… Red je da se u goste ne ide praznih ruku. Običaji nalažu skromne darove. Kumovi i prijatelji imaju ovaj savet na umu, ali uvek žele da domaćina obraduju i poklonom koji će biti poseban. Uz flašu vina, cveće i bombonjeru uglavnom se pridoda još ponešto. Pod krovom „Srpskog kutka” u Knez Mihailovoj ulici udomili su se tradicionalni suveniri, ručno rađeni predmeti koji simbolizuju našu kulturu i običaje, duhovna štiva, istorijske knjige, dela iz arheologije i staroslovenske mitologije… Posebno interesovanje vlada za naslovom Olge Pjanović „Srbi narod najstariji”, ističe Nataša Radosavljević, slikar i pesnik, zaposlena u ovoj galerijskoj riznici. Ona upućuje i na ekskluzivan eksponat – viteški šlem –  ukras izložbenog prostora. Na policama su i ikone, tkanice, trobojke, oslikano staklo, nakit od kože i metala sa starinskim motivima i heklane rukavice.

Daroviti umetnici osmislili su različite unikatne predmete, a mašta im nije mirovala ni kada je reč o čestitkama. Iako vlada mišljenje da u poštansko sanduče ona retko zaluta, jer sada putuju elektronskom poštom, mnogi ne mogu odoleti ovim ukrašenim ručnim radom, uverava Nataša. Prema njenoj oceni i za slave i za praznike koji su na pragu čestitka je dobar izbor da se obraduje draga osoba, sa nekoliko reči ispisanih olovkom ili mastilom.

Pregrš originalnih radova u ponudi je i u kućicama na Trgu otvorenog srca i Trgu bajki. Oni koji nisu stigli prvog dana da čestitaju svečarima Svetog Nikolu, kako domaćini kažu dobro su došli i naredna dva dana. Tako se to praznuje u našem narodu. Kako i ne bi kada je najpoštovaniji svetac u Srba zaštitnik ne samo moreplovca već i trgovaca, dece, siromaha, farmaceuta, pekara, zatvorenika, nevino optuženih… Njegovo ime na grčkom znači pobeda naroda, a pročuo se po tome što je ubogima delio novac. Rođen je u gradu Patari u Maloj Aziji, u pokrajini Likiji oko 270. godine nove ere. Prema izvorima iz tog doba, Nikola je prisustvovao Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine, gde je udario Arija zbog jeresi. Udaljen je, ali se potom, prema predanju, duhovnicima u snu javio glas Isusa i Bogorodice uz reči da je prema Nikoli učinjena velika nepravda, pa je vraćen na skup. Umro je 343. godine i sahranjen u Sabornoj crkvi u Miri, gde je bio episkop. Tu je počivao duže od šest vekova, a hrišćani su na njegov grob dovodili bolesne. Kada su Turci osvojili Likiju, mošti su mu 1096. prokrijumčarene u Bari u Italiji i položene u crkvu Svetog Jovana Preteče. Tri godine kasnije, žitelji Barija podigli su mu veliki hram, kojem je bogate darove slao i srpski kralj Stefan Dečanski, ubeđen da mu je Sveti Nikola povratio vid.

Američka verzija – Deda Mraz

Formu Deda Mraza Sveti Nikola dobio je u Americi. Brojni holandski doseljenici na prostoru Njujorka upoznali su nove komšije sa ovim svetiteljem 1804. godine. U želji da prekinu sa britanskim tradicijama Njujorčani su Nikolu izabrali za zaštitnika grada. Pesma u njegovu slavu – „Poseta Svetog Nikole” ispevana je 1823. S obzirom na njegovu darežljivost i činjenicu da se dan njegove smrti obeležava uoči Nove godine i rođenja Isusa Hrista, brzo je postao Deda Mraz – engleski „Santa Klaus” (izvedeno od Sent Nikolas).

(Aleksandra Kurteš, Politika)