U trendu

Pripreme za „Tursko proleće“

„Sa jedne strane su nam strateški partneri, a sa druge pucaju u nogu strateškom partneru.“

Tajip Redžep Erdogan o odluci SAD

„Biti neprijatelj Americi je opasno. Biti prijatelj još opasnije.“

Henri Kisindžer o spoljnoj politici malih država

Redžep Tajip Erdogan se nalazi pred najvažnijim političkim izborom u dosadašnjoj karijeri: ostati u NATO-u ili izaći iz njega?

Taman kada mislite da ne može gore, novi događaji vas demantuju. To je, inače, pravilo u međunarodnim odnosima u periodima transformacije strukture svetskog političkog sistema. Supersila u zalasku ili najznačajnija velika sila – SAD, te Kina i Rusija – kao potvrđene velike sile, već su legitimisale svoj status u međunarodnoj politici. To su tri pola svetskog političkog sistema. Da li će još polova biti? To ćemo videti, kandidata ima, ali je proces legitimizacije statusa dug i mukotrpan. Sa koliko i kakvih izazova skopčan, pokazuju nam poslednja dešavanja iz Turske.

Američko-turski odnosi nisu bili gori još od završetka Drugog svetskog rata. Pokušaji Erdogana da pozicionira Tursku kao najvažnijeg činioca regionalne bezbednosti u širem području Istočnog Mediterana sistematski su potkopavani od strane SAD. Aktuelni trgovinsko-finansijski spor može ostaviti dramatične posledice. U oktobru 2016. godine tadašnji ambasador Turske u Beogradu održao je na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost zanimljivo predavanje.

Pričao je o neverovatnom ekonomskom uzletu zemlje i ređao podatke kako su turske kompanije najveći evropski proizvođači čelika, najveće izvoznice cementa (druge u svetu), najveći proizvođači komercijalnih vozila, da imaju najveću kamionsku flotu na kontinentu, da su po broju od 250 velikih građevinskih firmi drugi u globalnim razmerama, te treći u Evropi po proizvodnji proizvoda od plastike.

Ipak, i pored nesumnjivih uspeha, turska ekonomija je od 2008. godine i eskalacije velike ekonomske krize pokazivala znake slabosti, suštinski je stagnirala (zbog svojih razgranatih trgovinskih veza sa evropskim zemljama, Turska je takođe osetila posledice krize u evro zoni), a mnogi analitičari su upozoravali na sistemske probleme sa ogromnim deficitom, kontinualnom inflacijom i visokim nivoom dugovanja u stranim valutama privatnog sektora (pre svega ključnih korporacija, upravo onih koje je ambasador hvalio kao najveće izvoznike, kao i turskih banaka koje su se zaduživale u inostranstvu). Uz to, u poslednje tri godine se beleže, istina blaga, ali ipak stalna povećavanja cena energenata (benzin) i hrane, dok su prihodi ostali isti.

Turska je, i pored neosporivih uspeha postignutih za prethodnih četvrt veka, ostala ekonomski ranjiva. Što, posmatrajući sa političkog nivoa, znači da se za sukobljavanje sa SAD nije dovoljno dobro pripremila. Istina, posle 2016. godine i uvođenja vanrednog stanja, a povodom odbijanja Trampove administracije da isporuči Fetulaha Gulena, turske vlasti smanjuju ulaganja u američke državne obveznice. Smanjenje je do juna 2018. godine iznosilo sa 61,2 na 28,8 milijardi dolara. Ali… Onda je usledio odgovor Vašingtona, kada je predsednik SAD Donald Tramp naložio da se udvostruče carine na aluminijum i čelik iz Turske (od 20 do 50 odsto).

Primenjen je recept istovetan kao protiv Rusije. Sankcije su izazvale haos na (azijskim) berzama, o turskoj berzi da i ne govorimo jer su indeksi samo u jednom danu pali za 17 odsto, domaća valuta lira se strmoglavila (početkom godine za dolar je davano oko 3,75 lira, dok je prethodne dve nedelje davano i do 7 lira), a panično su reagovali i domaći bankari i investitori, pošto se procenjuje da trećina domaćih kredita ima deviznu klauzulu (vezani su za kurs evra ili dolara), te je upitno ko će ih i kojom dinamikom otplaćivati.

Reakcija Ankare je takođe bila očekivana: vrlo brzo su udvostručene carine na američke proizvode, poput putničkih automobila, alkohola i cigareta, a Erdogan je lično pozvao na bojkot američkih elektronskih uređaja (rekavši: „Oni imaju ’ajfon‘, ali sa druge strane postoji ’Samsung‘. Mi u zemlji imamo lokalne marke telefona ’Venus vestel‘, njih ćemo koristiti.“).

Na delimično „gašenje požara“ prethodnih dana uticala je i odluka Katara da odobri Turskoj kredit od 15 milijardi dolara za investiranje u privredu. Ipak, jasno je, ni kontramere, ni pomoć Katara, ne mogu dugoročno rešiti probleme sa kojima se suočava Erdogan. A istovremeno, suštinskog poboljšavanja odnosa sa Vašingtonom neće biti. Zapaljivom retorikom i ovim prvim merama Erdogan može kupiti nekoliko meseci, ali ne i neko duže vreme.

Očigledno je da se novim američkim potezima pokušava krupna destabilizacija Turske, koja se neće odigravati unutar institucionalnog aparata, već sa jedne strane — među širokim masama, koje će najviše biti pogođene realnim smanjivanjem prihoda i inflacijom, a sa druge strane – među privrednicima koji će se suočiti sa poteškoćama u otplati kredita. Gledajući iz ovog ugla, Tramp nije pucao „u nogu“, kako je to podvukao ozlojeđeni Erdogan, već direktno u glavu. Pravi se pozornica za „Tursko proleće“, izlazak naroda na ulice i masovne proteste. Da bi se odbranio od toga, turski predsednik će morati da vuče još radikalnije političke poteze.

Odnose sa Rusijom i Katarom, a u velikoj meri i sa Kinom, on jeste visoko podigao, ali je otvoreno pitanje njihovog daljeg institucionalizovanja sve dok je Turska članica NATO-a. Zato se Erdogan nalazi pred najvažnijim političkim izborom u dosadašnjoj karijeri: ostati u NATO-u ili izaći iz njega? Ukoliko se ne odluči, verovatno je da će biti daljih američkih pritisaka, sve dok ne bukne „Tursko proleće“.

Ukoliko se odluči, suočiće se sa velikim rizicima, ali i krenuti putem legitmizacije statusa Turske kao regionalne sile u širim razmerama, najvažnijeg činioca bezbednosti u Istočnom Mediteranu. Otvoreno deklarisanje za „neprijatelja Amerike“, a što bi se institucionalizovalo izlaskom iz NATO-a jeste opasno i za Erdogana i za Tursku. Ali, kako je davno rekao Kisindžer, često je još opasnije biti „prijatelj Amerike“.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike