Epica – muzika snažnih vilenjaka iz bajki dalekog severa

U današnje vreme sveopšte nesigurnosti, ljudi se priklanjaju romantizovanoj prošlosti. To se već jednom desilo, oko 1810. godine, kada je nastao i pokret romantizma, sa Ljermontovom i Bajronom, i oko 1980, kada je u vreme najteže krize u Britaniji, nastao novi romantizam. Svaka kriza rađa snove. Pa tako i ne čudi što su serije „Vikinzi“ ili „Igra prestola“ stekle epsku popularnost, i nije ni čudo što je epska, mitologizovana prošlost puna snažnih, gotovo matrijarhalnih žena, i snažnih muškaraca, dobila na ceni. I gde je epska prošlost povezana sa severnjačkim genima – tu je i Epica!

Doduše, Epica nisu, kao što bi se moglo pomisliti, Skandinavci, ali pripadaju tom kulturnom krugu „epskog severnjačkog neopaganizma“, na način na koji to pripadaju i ruska Arkona ili finski Nightwish. Kritičari skloni razvrstavanju po ladicama i policama kažu da bi najpribližiji opis muzike koju holandska Epica svira bio „simfonijski metal“, a to bi, osim klasične podloge black i death metala, uključivalo i elemente srednjovekovnog pojanja, darkersko-gotičarske uplive, folk tradiciju severne Evrope, a naročito (megapopularne i moćne) keltske narodne muzike, sa povremenim izletima u egzotiku, poput arapske ili kineske muzike. Sve je ovo nafilovano dvema stvarima koje i čine Epicu toliko prepoznatljivom i moćnom, a to su uz jake simfo-linije (nemaju na stejdžu baš simfonijski orkestar, ni gudače kao Apocalyptica (imaju ih u studiju, često!), ali će mudrom upotrebom sintisajzera učiniti da se osećate kao da ih prati sijaset klasičara) i moćni vokal Simone Simons. Epski, naravno.

Crvenokosa Simone bledog tena kao da je iskočila iz priča o precima i bajki severa, što samo potcrta kada se pojavi u zelenoj haljini, poput keltske vile. Njen vilinski glas ponekad prati metal-režanje Marka Jansena, mastermajnda ove priče, a ponekad se, kao u stara dobra vremena kada su počinjali, pridruže hor i cela gudačka sekcija. Poneki put se osetite kao da ste u sred predstave Carmina Burana, a ponekad kao da vas hladni vetar Atlantika šiba po licu dok kontemplirate o prolaznosti svega ispod sivog neba.

Malo je reći da je ovaj koncept uspeo, iako je trebalo čekati čak deset-dvadeset godina do ozbiljne svetske slave. Sve je krenulo od prvog albuma „The Phantom Agony“ (2003), da bi se sa drugim, „Consign to Oblivion“ (2005) etablirali na holandskoj sceni. Treći album, „The Divine Conspiracy“ (2007) bio je još jedan korak napred ka svetskoj slavi, u koju su ukoračili sa četvrtim albumom „Design Your Universe“ (2009), a naročito petim „Requiem for the Indifferent“ (2012), kojim su „otključali“ Ameriku i Japan. Dalje je sve išlo kao po loju – „The Quantum Enigma“ (primećujete li kako su i nazivi albuma „epski“?) iz 2014. je zacementirao njihovu kultnu poziciju, a pratili su ga „The Holographic Principle“ iz 2016. i „Omega“, najnovije ostvarenje iz vremena tokom pandemije (2021), koje tek sad pristiže na promociju.

Ali, kakva je to promocija! U pomoć ih je pozvala – niko drugi do – legendarna Metallica, s kojom su „izgrmeli“ na nedavnim majskim koncertima u Parizu i Hamburgu, a 18. juna će isto učiniti i u Geteborgu. Ako ste zaintrigirani ovime, probajte, kao početnik, sa pesmama „Unleashed“ i „Storm the Sorrow“.

Ako iole volite dramatičnu melanholiju severa i Srednjeg veka našeg kontinenta, holandska vila zvana Simone, i njeni (ne baš vilinski) prijatelji, oduvaće vas; prvo emotivno, a zatim i sa Gorki List Glavne bine EXIT festivala, gde će 7. jula razviti svoje melodije u letnji sumrak. Epske melodije, naravno.

Autor: Žikica Milošević

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.