Zašto Vučić bira Ričarda Grenela umesto Angele Merkel

Iako je članstvo u EU zvaničan spoljnopolitički cilj Srbije, Rusija i Kina, a u budućnosti možda i SAD, pružaju nešto što je srpskim liderima mnogo vrednije: nadu da će crtanje državnih granica opet biti moguće, ocenio je politički savetnik Misije OEBS u Crnoj Gori Filip Milačić.

U autorskom tekstu za briselski portal Euraktiv, Milačić navodi da su poslednjih sedmica u Evropi dominirale priče o pandemiji korona virusa, zbog čega je prošlo neprimećeno izglasavanje nepoverenja kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju u parlamentu.

Kurti je time, po pisanju medija, platio cenu protivljenja tajnom dogovoru predsednika Srbije i Kosova, Aleksandra Vučića i Hašima Tačija, postignutom uz posredovanje američkog specijalnog izaslanika Ričarda Grenela, a koji navodno podrazumeva razmenu teritorija.

Predsednik Vučić, koji se uvek hvalio svojim dobrim odnosima s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, ovog puta je odlučio da ide protiv želja EU i kancelarke Merkel i da time ugrozi evrointegraciju Srbije, piše autor.

On dodaje da je to bio „potpuno očekivani potez“ jer, „iako je članstvo u EU zvanični spoljnopolitički cilj Srbije, evropske integracije Srbije su osudjene na neuspeh“ za šta, po oceni Milaćića, postoje dva razloga.

Prvo: članstvo u EU nije u Vučićevom političkom interesu, ocenjuje autor i dodaje da je Srbija pod Vučićevom vlašću „već krenula putem autokratizacije, nevezano za pandemiju korona virusa“.

„Hvaljenjem Kine i njenog sistema, Vučić jača sopstveni politički legitimitet“, dok „dodatno, prikazivanjem EU kao sebične… pokušava da smanji njenu popularnost u biračkom telu Srbije i tako umanji uticaj neizbežne kritike koju bi EU uputila na račun njegove autoritarne prakse“, ukazuje Milačić.

Kao drugi razlog on navodi da, čak i kad bi Vučić bio smenjen, ključna prepreka evropskim integracijama Srbije i dalje ostaje – srpsko nacionalno pitanje.

„Na srpskoj političkoj sceni, postoji rašireno mišljenje da i dalje treba rešiti nacionalno pitanje (državne granice treba opet crtati)“, navodi autor.

On dodaje da „po tom pitanju nema razlike izmedju stavova vladajućih i većine opozicionih partija“ što „ometa evropski put Srbije jer su obaveze potencijalnog članstva u EU u suprotnosti sa ciljem Srbije da reši nacionalno pitanje“.

Po mišljenju autora, „Srbija mora da sklopi sporazum s Kosovom, koji bi najverovatnije implicirao njegovo direktno ili indirektno priznanje“ što je „malo verovatno da će se desiti jer je priznanje Kosova, u bilo kojem obliku, veoma nepopularno u srpskom biračkom telu“.

Pored toga, konstantno mešanje Srbije u unutrašnje poslove suseda – Bosne i Hercegovine i Crne Gore i pretenzije prema tim dvema zemljama, u suprotnosti su s jednim od stubova evrointegracije: s dobrosusedskom politikom, ukazuje autor.

On piše da se „u duhu 1990-ih, srpski politički lideri ponašaju kao da su predstavnici svih Srba u regionu, a ne samo srpskih državljana“ i da „u Srbiji, nacionalno pitanje pobedjuje evropske integracije“.

Autor podsećae da se visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel nedavno požalio što na ulicama Beograda nema bilborda na kojima piše „Hvala EU za pomoć koju nam pruža“ već je ta čast bila rezervisana samo za Kinu i Rusiju.

Milačić dodaje da EU čak „i kad bi udvostručila svoju finansijsku pomoć, ne bi zaslužila bilborde zahvalnosti na ulicama Beograda, jer Rusija i Kina, a u budućnosti možda i SAD, pružaju ono što je mnogo vrednije za srpske lidere: Nadu da će crtanje državnih granica opet biti moguće“.

To objašnjava zašto Vučić sklapanjem tajnog sporazuma s kosovskim predsednikom Tačijem pod pokroviteljstvom Grenela, rizikuje udaljavanje od Merkel i Brisela, smatra autor.

Uz podsećanje da je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić više puta ponovio da je sadašnja američka administracija spremnija od bilo koje prethodne da prihvati „srpsku viziju budućnosti Balkana“ i da „Srbija treba da iskoristi tu priliku“, autor zaključuje da „tu leže prioriteti Srbije, a ne u reformama koje bi je približile članstvu u EU“ i da je „vreme da EU to prizna“.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.