Povratak u stvarnost (1)

Ponekad nam sopstveni život liči na lutkarsko pozorište. Dobra uvežbanost predstave zavisi isključivo od toga koliko se mi sami vešto snalazimo viseći na koncu koji pokreće… Ko? Tu se uvek sapletemo. Ko ga pokreće? Opšti ritam, tačnije, neopisiva brzina našeg vremena, odgovornost prema autoritetima ili, u krajnjoj liniji, život koji smo sami odabrali? U svakome od nas postoji taj snažan poriv da iskočimo iz uhodanog ritma života i da na određeno vreme živimo nešto sasvim drugo.
Za savremene muškarce, zaglavljene u svakodnevnom rasporedu, imperativu da uvek savršeno izgledaju, dobroj zaradi – koja se podrazumeva, svaka sitnica može da predstavlja osveženje, pokušaj uživanja, "vađenje" iz depresije. Kratkotrajno, naravno. Uvek se traga za nekim vremenom koje će biti posvećeno potpunoj samoobnovi, relaksaciji, detoksikaciji, uživanciji, energizaciji… To nema veze s godišnjim dobima, to ima veze s potrebama. A potreba za odmorom je stalna. Onda nije ni čudo što kada dođe do trenutnog zastoja u obavezama, u početku, prvih nekoliko dana, ne možemo ni da znamo šta nas je snašlo. Nije nimalo jednostavno iz potpunog ubrzanja preći u mirniji ritam, tačnije, ritam koji sami kreiramo.
Konačno je nešto sto posto u našim rukama. Međutim, umesto da budemo poletni, često se osećamo potpuno dezorijentisano. Nema sata koji zvoni, nema pravila oblačenja koja moraju da se poštuju, nema potrebe da se bilo kud žuri. Hodamo poput mačke na usijanom limenom krovu, zbunjeni kompletnim odustvom obaveza. To je zaista fenomen. Kao kada započinjemo ljubavnu vezu. Ma koliko nam sve to prijalo, uvek pomalo čeznemo za slobodom od koje, barem delom, moramo da se oprostimo. A kada se posle godinu ili dve raziđemo, uplašeni smo od naše stare slobode koja nam se vraća. Odjednom smo suočeni s prazninom.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.