Ajkula, remek-delo evolucije

Ajkula, nastala još pre 450 miliona godina, sledi svoj genetski kod rođenog grabljivca. Ona mora da ubija, da bi preživela. U evolucionom smislu, ajkule predstavljaju tehnološko savršenstvo, jer su vrlo inteligentne i opremljene jedinstvenim i izuzetno efikasnim čulima, kojima se služe u otkrivanju i lociranju plena. Suprotno od riba-kičmenjaka, ajkule imaju skelet od hrskavice, koji je zaslužan za jedinstvenu eleganciju, kojom „klize“ kroz vodu.

Međutim, čovek u ajkuli vidi samo stereotip nemilosrdnog „ubice iz dubine“, koji krstari svetskim morima u potrazi za ljudima kojima bi otkidao udove. Stvarnost je zapravo suprotna, jer japanski i tajlandski ribari uhvaćenim ajkulama odsecaju peraja i na mučnu smrt osuđene životinje bacaju kao otpad nazad u more, dok ljudi koji se po svetskim restoranima slade supom od ajkulinih peraja, nisu ni svesni masakra na moru.

Naučnici procenjuju da sportski ribolovci i industrija godišnje ubijaju na stotine hiljada ajkula. Tako se uništava jedna predivna grabljivica, koja je svetska mora delila još sa dinosaurusima. Godišnje se u svetu registruje svega oko 30-100 napada ajkula na ljude, od toga oko 30% sa fatalnim ishodom. S druge strane, ljudi u sebe trpaju neviđene količine šnicli od ajkula, licemerno nazivajući ajkule ljudožderima. Zapravo bi ljude trebalo zvati „ajkuložderima“.

Nijedna od postojećih 350 vrsta ovih savršenih predatora nije toliko fascinantna i ozloglašena kao velika bela ajkula: Carcharodon carcharias. Njen loši imidž posledica je neznanja, senzacionalizma medija i iskonskog straha. Velika bela ajkula ima vretenasto telo, a njen trup je daleko masivniji nego kod drugih vrsta ajkula. Ime je dobila po svom belom stomaku. Odrasla životinja dostiže dužinu i preko 6m i težinu do 3t. Njen konično-cilindrični oblik je idealan za podvodni lov, a pokreću je enormni paketi mišića. To joj omogućava da satima neumorno krstari, kao i da izvede munjevit „sprint“ sa fantastičnih 65 km/h.

Omiljena hrana bele ajkule nisu, kako bi se na osnovu filmova moglo pomisliti, ljudi, nego hobotnice, morske kornjače, foke, delfini, pa čak i druge ajkule. Napadi na ljude su u stvari izuzetno retki i verovatno izazvani zabunom ajkule, jer npr. čovek na dasci za surfovanje, gledan odozdo, ima siluetu sličnu foki ili morskoj kornjači. U potrazi za hranom, bela ajkula se spušta do dubine od 1200m, a jedinstvena je i po tome, što jedina od svih vrsta ajkula svoju glavu pomalja iz vode, merkajući npr. foke koje se izležavaju na obali.

Ono što je verovatno najviše doprinelo neslavnoj reputaciji bele ajkule je njena efektna tehnika ugriza, koja izaziva strahopoštovanje. Donja vilica se pruža napred, da bi se trouglastim zubima, dugim i do 4cm i oštrim kao brijač, zarila u plen. Potom se gornja vilica spušta i energičnim potezima glave levo-desno, se testerišu i kidaju veliki komadi mesa. Tako za vrlo kratko vreme, ajkula može da raskomada i veliki plen poput kita ili delfina, što je neophodno, jer konkurenti ne čekaju strpljivo u redu za hranu.

Zračak nade da će ova remek-dela evolucije preživeti ljudsku samodovoljnost i neobuzdanost, pružaju zabrane lova na ove morske stvorove, uvedene u nekim zemljama. Ali bez korenite promene civilizacijskog odnosa prema našem okruženju, koje smo samo pozajmili od svojih potomaka, snaga zakona nije dovoljna.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.