najveća internet zajednica u Srbiji već 18 godina

Gde počinje veštačka inteligencija?

Vreme kada su roboti predstavljali tek nešto više od puke futurističke uobrazilje, davno je za nama. Oni odavno postoje u industriji, po fabrikama, naučnim ustanovama… Ipak, ono što se dugo čekalo i što smo zaista dugo gledali samo u SF filmovima, izgleda da, takođe, počinje da se ostvaruje – u pitanju su roboti kao kućni ljubimci, dakle ne koristi, već zabave radi.

Naravno, Japanci ne bi bili Japanci kada ono, što je u Srbiji (a i u mnogo razvijenijim zemljama) još uvek čista fantastika, kod njih ne bi bila već sasvim opipljiva i čak uhodana zbilja. Tako Aibo, Sony-jev psoliki robot, o kojem ste u Magazinu već mogli štošta da pročitate, trčkara po parkovima Tokija i drugih japanskih gradova već skoro dve godine. Antropomorfni robot Ashimo, proizvod kompanije Honda Motor, hoda kao čovek i pleše sa devojčicom u TV reklami.

Najveća svetska izložba robotâ za zabavu Robodex održana je u Japanu krajem prošle godine, a početkom ovog avgusta otvoren je međunarodni festival robotskih igara, koji će trajati sve do novembra.

Bez obzira na to što se u mnogim oblastima ljudskog života već uveliko primenjuju roboti čija je koncepcija usmerena na ljudske emocije (industrija zabave, medicina i sl), misao o kreiranju prave veštačke inteligencije je još daleko od ostvarenja, smatra Šigeki Sugano, profesor mašinstva na Univerzitetu Vaseda u Tokiju. On kaže da postoji velika razlika između pravog čovekolikog robota sa veštačkom inteligencijom i uređaja kao što je Sony Aibo, i objašnjava: sadašnje robote koji pomažu ljudima ili ih zabavljaju, projektovali su inženjeri i oni rade onako kako su programirani. Naravno, oni su mnogo “pametniji” i komunikativniji od industrijskih robota, tako da je moguće razviti vrlo složene algoritme koji determinišu njihovo ponašanje. Sony tako, na primer, navodi da ne postoje dva Aibo-a koja se ponašaju na potpuno isti način – Aibo mnogo toga uči od svog vlasnika i njegovo ponašanje uveliko zavisi od odnosa vlasnika prema njemu. Ipak, za to se, kao i za većinu drugih danas dostupnih “inteligentnih” robota, koristi tehnologija podražavanja, koja čini da roboti imaju osećanja i pokrete ljudi, pasa, i slično. Aibo je samo skupa igračka i ne može se očekivati da će se ikada ponašati kao pravi pas. Sugano navodi kako je robot projektovan pomoću tehnologije podražavanja samo skupi, programirani uređaj, koji se “pretvara da je živ” i “ume da komunicira”, dok bi roboti sa veštačkom inteligencijom trebalo da budu programirani tako da imaju instinkte, što bi moglo dovesti i do toga da steknu sopstvenu volju i počnu da uče na osnovu iskustva, što su neke od karakteristika koje predstavljaju ključne determinante ljudskog postojanja. Ipak, ovakve zamisli već vode ka vrlo složenim etičkim, pa i ontološkim pitanjima, zadirući u suštinu postanka i bivstvovanja ljudske vrste na Zemlji i namećući pitanje: da li čovek može da daruje drugom biću razum?

Još jedan od interesantnih proizvoda napravljenih primenom tehnologije podražavanja jeste pomenuti robot Ashimo, delo kompanije Honda, projektovan tako da se “uklopi u krug porodice”. Kazuhiro Suda, predstavnik kompanije, kaže da je u razvoju čovekolikog robota, visokog 120 cm i teškog 43 kg, kompanija, pre svega, nastojala da usavrši njegovu sposobnost kretanja kako bi mu omogućila da se kreće glatko korišćenjem dve noge, a sada se bavi dodavanjem govornih funkcija.

Kompanija, za sada, planira da Ashimo-a stavi u svoju prodavnicu automobila kako bi zabavljao kupce, kao i da iznajmljuje drugim kompanijama za slične, reklamne potrebe. Ipak, Sugano kaže da ovom robotu njegovo ljudsko obličje i način kretanja omogućuju da, pored “zabavnog”, bude i “radni” robot koji bi, recimo, mogao da odmeni ljude u obavljanju mnogih, potencijalno opasnih, poslova.

Istraživački tim profesora Suganoa takođe razvija robota, pod imenom Vendi. Naravno, opet je u pitanju primena tehnologije podražavanja, ali, ovoga puta, namena je prevashodno korisna, a ne zabavna. Vendi, naime ne izgleda kao čovek (žena), ali je, zato, programirana da se ponaša kao čovek i da odgovara na pitanja služeći se ljudskim glasom. Njena namena je da bude ispomoć osobama koje se bave negom starih ili hendikepiranih ljudi.

Ipak, razvoj robotâ kao što su Aibo, Ashimo ili Vendi, za ljude poput Suganoa samo je izgovor da tragaju za ostvarenjem onoga o čemu u potaji mašta gotovo svaki informatički inženjer – robota sa veštačkom inteligencijom. I pored dobre volje da ga razumemo, Suganoovo objašnjenje deluje poprilično morbidno, uz sasvim diskutabilnu opravdanost, jasno razobličujući egoizam i nazahvalnost savremenog čoveka: “Mislim da je to deo naše prirode. Pokušavajući da napravimo sopstvene kopije, možemo da otkrijemo ko smo. Moj cilj je da pomoću inženjerskih tehnika demonstriram šta to znači biti živ.”

Činjenica je da su, još od izuma prvih mašina poput časovnika, ljudi bili obuzeti dostizanjem onoga što je u sedamnaestom veku francuski filozof Rene Dekart formulisao kao “Cogito ergo sum” (Mislim, dakle, postojim”), izražavajući tako različitost ljudske inteligencije i naravi od drugih živih bića. Potonji razvoj, industrijska revolucija, a naročito pronalazak računara, bili su činioci koji su vrlo podsticajno delovali na dalje jačanje motivacije u tom smeru, tako da mnogi inženjeri smatraju da pronalazak robota znači stvaranje nečega što ima svest sličnu ljudskoj.

Za Suganoa se, pak, čak i istraživanje ljudskog genoma, pomoću kojih se nastoje objasniti i “klasifikovati” ljudi i mnoge pojave u ljudskom rodu, svodi samo na posmatranje: “Nauka nije u stanju praktično da definiše ljudska bića, ali inženjeri jesu – koristeći čovekolike mehanizme”.

Istraživanja Suganoovog tima u oblasti veštačke inteligencije već su u proteklih deset godina dala rezultate, u obliku robota Vameba.

U cilju stvaranja veštačke inteligencije, inženjeri bi morali da naprave mehanizam koji bi imao sličnu strukturu kao ljudski mozak, a za koji se u teoriji već odomaćio naziv “neuralni računar”. Potom bi morali da prouče kako da ga programiraju i ispitaju kakve bi bile njegove reakcije na svaku komandu, da li bi bio u stanju da pamti i da uči na osnovu iskustva i na koji bi se način u njega smeštali novi podaci.

Primera radi: da li bi neku osobu koja svakoga dana sipa ulje u zglobove robota Vameba, ovaj robot mogao da prepoznaje kao nekoga ko mu pomaže da lakše pokreće ruku i da li bi ga, stoga, mogao smatrati svojim prijateljem, jer mu pomaže da se lepše oseća?

Sugano kaže: “Pre nego što uopšte počnemo da se bavimo osnovnim refleksnim reakcijama u robotu, moramo da konstruišemo neuralni računar koji ima instinkt.” Njegov tim se, naime, nada da će uspeti da pređe u sledeću fazu u kojoj će neuralni računar robota Vameba moći da nauči refleksne radnje na osnovu iskustva i uspostavi odnose sa ljudima koji s njim dolaze u dodir.

Međutim, nervni sistem čoveka je toliko složen da je, prema rečima Suganoa, potrebno bar 50 godina da bi moglo da se pređe na tu sledeću fazu: “Nema ničeg toliko inteligentnog i komplikovanog kao što je čovek. Ni jedan računar ne može se nadmetati sa nama.”

Na kraju, ostaje nejasno da li Sugano, makar i podsvesno, kroz ovu izjavu unapred priznaje svoju nemoć pred tako teškim zadatkom koji je pred sebe postavio, ili se radi o zastrašujućoj odi ljudskoj zaljubljenosti u sebe i prividnu svemoć inženjerâ tehnološke ere, novih demiurga sutrašnjice?

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike