Veoma je malo zemalja u kojima se ne koristi biber; po nekim statistikama, biber je najviše korišćen začin na svetu. Poreklom je iz Indije, a spominje se u starim spisima od pre 3.000 godina (da, dobro ste videle). U starom Rimu je bio najdragocenija i najtraženija roba. Danas, najkvalitetniji biber stiže iz Indonezije, ali su ipak Indija i Brazil najznačajniji proizvođači.
Postoji više „vrsta“ bibera (crni, beli, crveni i zeleni); zapravo, sve one potiču od iste biljke, a razlikuju se po načinu pripreme za tržište, što im daje drugačiju aromu i stepen ljutine. Crni biber nastaje od zelenih (nezrelih) bobica koje se posle berbe suše na suncu i tako dobiju crnosmeđu boju, a površina im postane hrapava i smežurana. Crni biber je najljući od svih. Najbolje je da se melje neposredno pred upotrebu, jer jednom samleven brzo gubi aromu.
Zeleni biber je danas prilično popularan pošto ima veoma prijatnu aromu. Svež može da se održi u frižideru svega osam do deset dana, zato se zelene bobice najčešće stavljaju u presolac i prodaju u bočicama. Beli biber se dobija od crvenih (znači, zrelih) bobica koje se posle berbe ovlaže, pa spoljna opna nabubri i otpadne. Bobice se potom suše. Beli biber nije mnogo ljut, ali zato ima jaku aromu.
Nekada se i crveni biber pripremao za tržište kao i zeleni, naime, bobice su se stavljale u presolac. Crvene bobice su veoma aromatične i ljute. Danas je moguće naći po prodavnicama sušene crvene bobice, ali to nije pravi biber, već biljka Chinus molle. Zrnca te biljke su ljuta, a miris je nešto između mirisa bibera i limuna.
Postoji i kajenski biber, koji potiče iz Južne Amerike i pravi se od mlevene ljute papričice čili, kao i piment, koji je takođe poreklom iz Amerike. Najbolji je onaj sa Jamajke – ima ukus bibera, a miris mešavine bibera, muskata, cimeta i karanfilića. Koristi se za začinjavanje najrazličitijih jela, kao i nekih kobasica.
Prijatno!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com