Dobro nam je – da gore biti ne može

Jadan čovek: iz Kanade pobegao zbog hladnoće, sa Floride zbog vrućine, iz rodnog Sarajeva zbog administrativnih i egzistencijalnih poteškoća, pa se zaputio u Amsterdam, Beč, pa ponovo u dom svoj, ne sluteći šta ga čeka…

12. januar

Stanica u Sarajevu. Tuga me uhvatila, setim se kako smo ovde čekali na konvoj. Budale, ko nas je tero. Pa, neće Bosna nigde, a ni Hercegovina. Fali nam jedna torba. Jedna mi žena kaže da je videla neke momke kako pretovaraju sveće i nešto se domunđavaju oko naših sedišta. Prijavljujem policiji. Smeje se policajac, neki mlad momak, grohotom, svi mu se krnjoci vide. Kaže, dobro došli kući. Svi nam se zahvaljuju na stanici što smo ih zabavili. Svi puše. Malo mi je zlo. Nude me pićem, odbijam da pijem na javnom mjestu, zakon je zakon. Oni se i dalje smeju, jedan pada sa stolice, tako da polomi sve boce ispod stola. Miris alkohola me zapahne, istrčavam na čist vazduh.

13. januar

Pokušavam prvi put da uđem u „svoj“ stan.

14. januar

Već nekoliko puta pokušavam da uđem u stan. Provodimo čitav dan u raznim opštinskim kancelarijama, vadimo potvrde, pokušavamo da iznudimo nalog za iseljenje „stanara“.

15. februar

Sudskom odlukom donosi se nalog o iseljenju tih nekakvih uljeza u „našem“ stanu. Pokušavam da isteram te nevaljalce. Više smo dojadili rodbini, ne zna nam se ni za dan ni za noć. Danas kod ovog, sutra kod onog.

20. februar

Donosim odluku. Idem u policijsku jedinicu na autobuskoj stanici. Prepoznaju me, kažu da nisu još ušli u trag lopovima iz autobusa i svi se grohotom smeju. Zamolim ih da mi pomognu, da imam rešenje za stan i nalog i da nemam gde da spavam. Svi se smesta pokupimo odatle, pozovemo posebnu jedinicu, usput ubedimo pripadnike Unprotection – Eye For – Ass For – Na To da nam se pridruže, pa u združenoj akciji ulazimo u stan. Stan prazan. Nigde ništa. Ni parketa, ni lustera, ni bojlera, ništa. Al’ svoje je svoje, ljubim štokove tako strasno da mi se usne lepe za hladan metal.

28. februar

Baš je naš svet dobar. Sa prvog sprata donose naše ćilime što su komšije čuvale šest godina. Neko na podvožnjaku našao naš televizor i otkupio od jednog švercera. Sa smeća doneli naš bojler. Nađeno dosta naših slika, predratnih. I moja diploma, zgužvana na mestu odvaljenih pipa u kuhinji. Sve polako dolazi na svoje mesto. Već pomalo i deca razgovaraju sa mnom. Fata je rekla da će mi dati čim ponovo nabavimo krevet.

1. mart

Danas sam već počeo da radim kod jednog privatnika. Ruke me bole još od onog autobusa, imam puno unošenja, radim s robom. Fata počela da šije kod jedne fine žene. I ona je, kaže, bila izbeglica, u Sarajevo, trebalo joj je dosta da dođe na svoje, ali, kaže, ako radimo vredno i imaćemo. Imamo dovoljno para da platimo dodatne časove deci. Oni nisu još u školi, do septembra. Sada su nam dali dobru šansu da polažu ove razrede što su završili u Kanadi i Americi, jer se to ovde ništa ne priznaje. Imaju problema sa gramatikom. Ja još imam problema sa politikom. Sreća, televizor nam se često kvari, pa i ne pratimo vesti. Ja očekujem da sa dobrim znanjem jezika i sa vozačkom dozvolom mogu dobiti fini posao za neku međunarodnu organizaciju. Sve je super. Malo se nerviram, gde god dođem, svi puše. Puše pravo. Na to nikako ne mogu da se naviknem, ko da nisam čitav život živeo ovde.

2. mart

Pitate se, gde ćemo sad. Nećemo nigde. Ovde nam je dobro, tako nam i treba. Dobro se dobrim vraća. Super je nama ovde. Ne mogu nas odavde više ni puškom oterati. Dobro nam je – da gore biti ne može.

Napišite komentar