U trendu

Heroina sa najviše odlikovanja: Milunka Savić, srpska Jovanka Orleanka

A. J.

Francuski predsednik Emanuel Makron tokom svoje dvodnevne posete Srbiji, poklonio se i položio venac na grob Milunke Savić. Ova pomalo zaboravljena heroina bila je veteranka balkanskih ratova i još uvek važi, ako već ne za apsolutno najodlikovaniju ženu vojnika u celoj istoriji ratovanja, onda sigurno za jednu od najodlikovanijih.

Rodila se 1892. godine u zabačenom selu Koprivnica u Sandžaku u Srbiji, kao najstarije dete u porodici, pre dve sestre i brata. Imala je samo 20 godina kad su vlasti Srbije krajem 1912. proglasile mobilizaciju i u vojsku pozvale njenog brata ne preterano dobrog zdravlja.

Za nju nije bilo sumnje šta joj je činiti. Kako bi zaštitila brata, neki izvori doduše kao glavni motiv navode patriotizam u borbi Srbije za oslobođenje od Otomanskog carstva, odsekla je svoju kosu, obukla mušku odeću i zaputila u Beograd gde se prijavila kao vojnik Milun Savić. Svoju prvu akciju doživela je tek nekoliko meseci kasnije, zbog vojne obuke i niza drugih okolnosti, tako da je Prvi balkanski rat uveliko zaobišao.

Odmah potom je, međutim, započeo i Drugi balkanski rat i Milunka Savić iskazala se izrazitom hrabrošću tokom desetodnevne bitke kod Bregalnice u kojoj je Kraljevina Bugarska sa 130.000 vojnika iznenada napala vojsku Srbije, s kojom nije mogla da se dogovori oko raspodele teritorija. Na području današnje Makedonije bilo je 176.000 srpskih vojnika, međutim kako je napad Bugara bio koncentrisan, na mestu bitke Srba je bilo duplo manje od Bugara.

Kod Srba je bilo 20.000 poginulih i ranjenih, kod Bugara, zajedno sa zarobljenim, i do 30.000. U bici je Milunku ranila granata i tada su, tokom operacije, lekari otkrili da je ona u stvari žena. Njen zapovednik nije imao dileme i nije bilo teoretske šanse da ženu ostavi u borbenim jedinicama, koliko god je tada dobila i svoje prvo odlikovanje i unapređenje u kaplara. Zapovednik joj je ponudio da je premesti u sanitet, ali je Milunka nastavila da stoji pred njim, rekavši da ne želi ništa drugo nego se nastavi borbu na bojištu.

Zapovednik joj je na to rekao da će razmisliti do sutra i javiti joj odluku, a Milunka Savić je rekla da će onda ona čekati do sutra na istom mestu u stavu mirno. Sat vremena je tako stajala, sve dok zapovednik nije shvatio da se ove hrabre ratnice neće otarasiti tako lako.

Odlučio je da je zadrži i još je unapredio u narednicu. Samo godinu posle izbio je Prvi svetski rat i Milunka Savić, tada tek 22-godišnja devojka, opet se prijavila u dobrovoljce.

Nasuprot 450.000 austrougarskih odlično naoružanih vojnika, doduše, ne preterano motivisanih, bila je sva slovenska sila, srpska vojska od 250.000 uglavnom loše naoružanih dobrovoljaca. I opet vojsci nije preostalo drugo nego da je prihvati.

Milunka Savic, una mujer que luchó en las guerras de los Balcanes y en la Primera Guerra Mundial, herida en nueve…

Gepostet von Demonio Blanco am Montag, 30. Januar 2017

U bici kod Kolubare sama je zarobila 20 Nemaca, a u bici na Crnoj reci, opet sama, još i 23 Bugara. Za oba poduhvata dobila je po jedno najviše odlikovanje Srbije u to vreme, Karađorđeovu zvezdu.

Međutim, kako se srpska vojska povlačila duboko na jug, došla je pod francusku vojsku. A francuski generali, naravno, smatrali su da ženi ne sme da se dopusti da ostane u borbenim trupama, posebno što je Milunka, tad već kao 24-godišnjakinja, bila u elitnom odredu.

General Moris Saril opkladio se sa Milunkom u sanduk konjaka iz 1880. da neće biti u stanju da pogodi iz puške s udaljenosti od 40 metara. Ail, ona je to uspela bez ikakvog problema i time sebi i svojim suborcima priuštila jednu otmenu pijanku.

Koliko je general pogrešio, pokazala je u svim narednim bitkama u kojima je srpska vojska do kraja rata potiskivala austrougarsku do krajnjih granica buduće Kraljevine SHS.

Francuzi su je na kraju odlikovali čak dvema Medaljama Legije časti, Britanci su je odlikovali Redom svetog Mihajla i svetog Đorđa, Rusija Krstom svetog Đorđa, a Srbija još i Medaljom Miloša Obilića. Francuska je naposletku odlikovala i sa Krstom de Guerre, kako jedinu ženu koja je ikada primila to odlikovanje.

Dani njene slave završili su 1919. Imala je samo 27 godina, odlikovanja od kojih nije mogla da živi, nije imala nikakvu školu, za nastavak vojne karijere nije imalo nikakve šanse. Da se preselila u Francusku, imala bi pravo na penziju, pored i ranjavanja i neverovatnog niza odlikovanja, čak i vojničkih činova.

Umesto toga, odlučila je da ostane u Beogradu, glavnom gradu tek uspostavljene kraljevine, koji je imao samo nešto više od 100.000 stanovnika. Zaposlila se u pošti, potom udala 1923. i ubrzo rodila ćerku Milenu.

U kratkom vremenu usvojila je još tri ćerke; Milku koju je kao trogodišnju devojčicu pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u nekoj zabiti, svoju malu sestričnu Višnju i Zorku, malu Dalmatinku koju je u sirotištu zatekla s invaliditetom kao posledicom meningitisa. I u tom trenutku suprug je napustio.

Od države je dobila imanje kod Novog Sada gde je podigla kuću, ali 1929. suborci su joj sredili da radi kao čistačica kancelarije direktora Hipotekarne banke u Beogradu.

I tako sve do početka Drugog svetskog rata. Zanimljivo je da su čistačicu, ali veteranku tri rata, redovno pozivali na proslave godišnjica i komemoracije širom Evrope. U novi rat nije ulazila, tada je već imala 49 godina, što je u to vreme bilo relativno mnogo.

Pod okupacijom je organizovala lečenje bolesnih i ranjenih i u jednom trenutku general Milan Nedić, srpski ratni premijer i nacistički kolaborator, pozvao je na banket koji je organizovao za najviše nacističke službenike i generale. Milunka je to odbila, a pronacistički Nedićev režim za kaznu strpao u zloglasni logor u Banjici, gde su je držali zatvorenu 10 meseci. Bilo je planirano njeno streljanje, ali život joj je spasio jedan od službenika u logoru, prepoznavši je i spasivši je od streljačkog voda kao proslavljenu ratnu veteranku. FNR Jugoslavija je 1945. godine dodelila penziju 53-godišnjoj izmrcvarenoj Milunki, koja je živela sa svoje četiri ćerke.

Nastavila je da živi u svojoj kući na Voždovcu u Beogradu i, koliko god da su je zvali na proslave, vremenom je to bilo sve ređe i pomalo su je svi zaboravili. Na prelazu iz 60-ih u 70-e, na jednoj od vojnih proslava, primetili su je onako okićenu medaljama novinari.

Ispalo je da starica u poznim 70-im godinama života živi u kući koja je u međuvremenu postala trošna, a štampa je žestoko napala vlast zbog toga i 1972. Milunka je dobila od grada Beograda novi mali stan u jednoj zgradi.

Umrla je sledeće godine 5. oktobra u 81. godini, od trećeg moždanog udara u kratkom vremenu. Smrt je Milunku zatekla dok je štrikla.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.