Kako su u seriji „Senke nad Balkanom“ pokušali da ubiju kralja, a šta se stvarno dogodilo

Kralj Aleksandar Karađorđević, pre nego što je ubijen u atentatu u Marseju 9. oktobra 1934. godine, preživeo je nekoliko pokušaja ubistva. Jedan od tih događaja ekranizovan je u hit seriji „Senke nad Balkanom“.

Prvi put su kralja pokušali da ubiju 1921. godine, na Vidovdan, kada je bombom pokušao da ga ubije Spasoje Stejić, komunista i učesnik Oktobarske revolucije, a drugi i treći put u Zagrebu, 1932. godine i 17. decembra 1933. godine, kada su pokušali da ga ubiju hrvatske ustaše i pripadnici VMRO.

Upravo decembarskim događajem u Zagrebu počinje druga sezona serije „Senke nad Balkanom“. Reditelj Dragan Bjelogrlić iskoristio je ovaj događaj da bi gledaoce uveo u priču u kojoj se pojavljuje mnogo opskurnih likova koji su defilovali tadašnjom Jugoslavijom i Evropom.

Okosnica prve epizode je pakt koji su hrvatske ustaše sklopile sa VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija), teroristička grupa koja je, kao i ustaše, imala jednu metu — kralja Aleksandra, simbola državnog jedinstva Južnih Slovena.

Prema mišljenju istoričara Aleksandra Životića, radi se o trileru koji je postavljen u jednu istorijsku epohu, a po njegovoj oceni je posebno dobro to što autor ne pretenduje da daje istorijske istine, već u okviru određene epohe smešta određene ličnosti. To je, kaže on, dobra stvar, jer daje umetničku slobodu.

Na samom početku serije, kao uvodnu scenu, vidimo Hadži Arsova, pripadnika VMRO, kako baca bombu na automobil u kome je kralj. Ta atraktivna scena, koja se meša sa dokumentarnim snimkom, plod je umetničke imaginacije i stvaralačke slobode. Ali u stvarnosti sve se dogodilo malo drugačije.

Atentat od 17. decembra 1933. godine, bio je osujećen pre nego što je i izvršen, a jugoslovenske službe bezbednosti, i civilne i vojne, uspele su da ga spreče obaveštajnom operacijom širokih razmera. Bačene bombe nije bilo.

Šta je prethodilo pokušaju atentata?

Uvod u decembarski događaj je, prema Životićevim rečima, opšte stanje u zemlji pre i tokom Šestojanuarske diktature i takozvano „hrvatsko pitanje“, koje je otvoreno stvaranjem zajedničke države.

Od nastanka zajedničke države Južnih Slovena, Hrvatska seljačka stranka (HSS), pod vođstvom Stjepana Radića, protivila joj se i zalagala se za uspostavljanje „hrvatske seljačke republike“. Međutim, 1925. godine Stjepan Radić se saglašava sa postojanjem zajedničke države i HSS postaje deo političkog sistema kraljevine.

„Imate jedan deo hrvatske političke elite oko HSS, koji sredinom dvadesetih godina ulazi u sistem i u vladu, ali i ekstremni deo, koji vode poreklo od Frankovaca i Starčevićevog pokreta i koji ne priznaju jugoslovensku državu. Od trenutka kada se uvodi diktatura, kreće zabrana političkih stranaka i glavnina ekstremista odlazi u emigraciju. To je trenutak kada zaista imate široku političku represiju u zemlji i hrvatsku ekstremnu emigraciju koja počinje da planira atentat“, objašnjava Životić.
Kada je, nakon ubistva Stjepana Radića i drugih prvaka HSS u skupštini, kralj Aleksandar zaveo diktaturu (6. Januara 1929. godine), Ante Pavelić odlazi u inostranstvo, gde osniva ustaški pokret.

Grupacija slična ustašama postoji i na prostoru Makedonije — VMRO. Ove dve grupacije zbližavaju se nakon Skopskog procesa 1927. godine, na kome je Pavelić branio pripadnike VMRO. U Sofiji 20. aprila 1929. godine VMRO i ustaše su ozvaničili saradnju, potpisujući Sofijsku deklaraciju o koordinaciji zajedničkog rada.

VMRO — klasični mafijaši

Prema Životićevim rečima, VMRO se najvećim delom izdržavao švercom opijuma.

„VMRO funkcioniše kao klasična mafijaška organizacija. Na jednoj strani, oni se finansiraju od onoga što bi se danas zvalo reket, od ljudi bukvalno traže iznudu (naročito od makedonske, dosta brojne ekonomske emigracije u Bugarskoj, koja drži pekare). Drugi način je bio šverc opijuma, koji se proizvodio legalno, ali je podlegao određenim restriktivnim merama“, kaže Životić.

Organizacija atentata

Imajući podršku italijanske i mađarske vlade, Pavelić počinje da organizuje ustaški pokret i osniva logore za obuku terorista. Prvi logor za obuku osnovan je u Bovenju u Italiji početkom 1931. godine, a u leto iste godine Pavelićev pomoćnik Gustav Perčec organizuje još jedan logor u Janka Pusti u Mađarskoj. Terorističke grupe u Jugoslaviji postojale su u Koprivnici i u Dalmaciji.

Podmetanje bombe u vagonu voza koji je saobraćao na relaciji Osijek-Vinkovci i neuspeli napad na žandarmerijsku stanicu u velebitskom selu Brušane (ustaše taj napad nazivaju Velebitski ustanak) prethodili su pokušaju atentata.

Prvi pokušaj atentata na kralja, ustaše su pokušale u Zagrebu 1932. godine.

Jugoslovenske službe, kaže Životić, i civilne i vojne, pratile su ta dešavanja, i imale su veoma precizne podatke o njihovom kretanju.

Razočarana verenica — tajni agent u ustaškim redovima

Za atentat od 17. decembra 1933. godine određene su istaknute ustaše Petar Oreb i Ivan Herenčić, međutim, ovaj pokušaj sprečen je, prema Životićevim rečima, i pre nego što se dogodio. Atentatori su pohapšeni i pre nego što su izašli na ulice.

„Ništa se tu konkretno nije ni desilo. Policija je imala dojavu da se atentat priprema, jer su pratili njihovo kretanje na severu Italije. To je jugoslovenska strana pratila, i preko vojne i preko civilne policijske linije, i bukvalno su imali informaciju za tu dvojicu da prelaze, da pripremaju atentat i uhapšeni su u Zagrebu tog dana, pre nego što su krenuli“, kaže Životić.

Plan Oreba i Herenčića bio je da sa dve grupe ustaša, na dva različita mesta sačekaju povorku sa kraljem i da pokušaju atentat gde bude bilo najpogodnije.

U svojim memoarima, Vladeta Milićević, jugoslovenski obaveštajac koji je sve vreme pred Drugi svetski rat posvetio praćenju i borbi protiv ustaša, piše da je dobio obaveštenje o pripremama za atentat od svog agenta Jelke Pogorelec, koja je bila duboko infiltrirana u ustaški pokret. Slično obaveštenje Milićević će dobiti i naredne godine, pred atentat u Marseju, ali prekasno.

Jelka Pogorelec bila je verenica Gustava Perčeca, ali kada je saznala da je ovaj vara postala je doušnik jugoslovenske tajne policije.

Ustaše se predstavljale kao Bugari

Osim Milićevića, u operaciju otkrivanja atentatora bili su umešani i tadašnji jugoslovenski vojni ataše u Italiji Žarko Popović i njegov pomoćnik Ivan Dragićević, koji su, na osnovu dojave Jelke Pogorelec, došli do mesta u kome su se ustaše obučavale u pucanju.

Na osnovu obaveštenja, Popović i Dragićević su otišli u apeninsko selo Visketa de Kva, gde su na vratima jedne kuće videli veliko slovo „U“ i naoružanog stražara kako stoji ispred nje. Od meštana su saznali da stanari kuće, koji su se predstavili kao Bugari, svakodnevno vežbaju gađanje, pucajući u sliku nepoznatog čoveka. Ispostavilo se da se radi o fotografiji kralja Aleksandra.

Jugoslovenski obaveštajci su uspeli da fotografišu ustaše i da fotografije proslede u Beograd.

Atentat

Glavni operativac koji je pohapsio nesuđene atentatore bio je Dragi Jovanović, tada na službi u Zagrebu, koji će tokom rata postati šef zloglasne Specijalne policije i desna ruka nemačkog okupacionog poretka u Srbiji i dr Juraj Špiler, za vreme rata takođe saradnik okupatora.

Njih dvojica saznaju da su ustaše iznajmile stan u Ulici Štose broj 4, pa tamo šalju agente Đurčića i Lečića. U pucnjavi, Đurčić biva ubijen, a Lečić ranjen. Ustaše su pobegle sa lica mesta, ali atentat je propao. Oreb nije uspeo da baci bombu na kraljeva kola i sa još dvojicom ustaša pošao je prema lokaciji na kojoj je trebalo da se nađe sa Herenčićem.

Međutim, policija je uspela da ih locira i uhapsila ih je sve, osim Herenčića, koji je uspeo da se dokopa Mađarske. Oreb i još dvojica ustaša su obešeni posle osude na smrt.

Epilog

Zanimljivo je da su protagonisti ovog događaja desetak godina kasnije završili na istoj strani — Ante Pavelić postao je „poglavnik“ nacističke NDH, a Herenčić ustaški general.

Jovanović je tokom rata postao upravnik grada Beograda i jedan od šefova zloglasne Specijalne policije, dok je Špiler bio šef nacističke policije u južnom Banatu.

Kada je, nakon atentata u Marseju, obelodanjeno da je Jelka Pogorelec jugoslovenski doušnik, njenog bivšeg verenika Gustava Perčeca ustaše su pozvale na odgovornost zbog curenja informacija — bezočno je mučen, iščupane su mu uši i iskopane oči, pre nego što mu je Pavelić ispalio metak u glavu. Sličnu sudbinu dočekala je i Jelka Pogorelec, kada su ustaše ušle u Sarajevo, gde je živela između 1934. i 1941. godine.

(Sputnjik)

1 komentar
  1. Dane

    Radni naslov serije: „Kako mali Perica (Bjelogrlić) zamišlja da je nešto bilo „

Napišite komentar