Štednja nije samo skupljanje novca na računu; to je svestan izbor koji daje slobodu, sigurnost i mogućnost da ostvarite važne ciljeve. Ali u vremenu kada se zbog sve veće inflacije i porasta troškova štednja čini gotovo nemogućom, jedan čovek pokazuje kako je to ipak ostvarljiv cilj koji, doduše, zahteva malo veća odricanja, ali i rizike na koje nisu spremni svi.
Penzioner je decenijama istrajno i disciplinovano štedio, kombinujući strogi budžet s pametnim investicijama i praktičnim odlukama o životu koje su kumulativno dovele do ogromne ušteđevine.
Osnova njegove uštede bila je dosledna štednja; deo prihoda je odmah išao na štedni račun pre nego što bi bio potrošen, izbegavao je impulsivne kupovine i živeo ispod svojih mogućnosti kako bi povećao godišnji procenat odvajanja.
Pametne investicije umesto rizičnih poteza
Umesto da traži brze dobitke, ulagao je u konzervativnije opcije koje su nudile stabilan prinos — diverzifikovani fondovi, obveznice i nekretnine s prihodom od najma, prodavao nekretnine čim bi se tržište pokazalo povoljnim; dugoročni efekat složene kamate znatno je uvećao njegove uloge.
Smanjivao je mesečne izdatke promenom navika: energetski efikasni uređaji, popravke umesto kupovine novih stvari, planiranje obroka i kupovina na rasprodajama; male uštede u domaćinstvu vremenom su dale veliku razliku.
Dodatni prihodi i monetizacija imovine
Prodaja nepotrebnih stvari, prikladan honorarni posao u penziji i izdavanje dela kuće ili stana doneli su dodatni prihod koji je direktno odvajao u investicije i štednju, ubrzavajući rast kapitala.
Iako mu karijera nije donela bogatstvo, ulaganje u nekretnine pokazalo se kao najbolji finansijski potez. „Najviše novca zaradio sam kupovinom i prodajom nekretnina“, rekao je on.
Iako njegova ušteđevina od 600.000 dolara zvuči impresivno, on zna da to nije dovoljno za udobnu penziju.
„Kad bih živeo sa 50.000 dolara godišnje, taj novac bi mi trajao samo oko 12 godina“, rekao je.
Zdravstveni problemi dodatno pojačavaju njegovu nesigurnost — ne zna da li će moći da radi do 71. godine i plaši se da bi mogao da postane zavisan od socijalne pomoći i javnog stanovanja.
Danas, u šezdesetim godinama, radi 50 do 60 sati nedeljno. Poslovi su, kako kaže, iscrpljujući i ne donose mu zadovoljstvo.
„Želio bih da posvetim kreativnom radu — pisanju, muzici, poeziji, fotografiji — bez obzira donosi li to novac ili ne. Ali zasad to nije moguće“, priznaje.
Najvažnije je bilo strpljenje: penzioner nije odustajao prilikom privremenih padova tržišta, nego je nastavio sa ulogama i reinvestiranjem prihoda; doslednost tokom decenija stvorila je efekat koji se ne vidi preko noći.
Ima i jasnu poruku za mlade
Njegova poruka mladima je jednostavna i bolno iskrena:
„Da mogu da vratim vreme, počeo bih da štedim mnogo ranije. Čak i male svote, ako se ulažu redovno i kroz programe koje nudi poslodavac, mogu kasnije značiti ogromnu razliku.“
Kombinacija discipline, umerenih ulaganja, smanjenja troškova i traženja dodatnih prihoda pokazuje da velika ušteđevina nije isključivo rezultat visokih primanja već pametnih i doslednih finansijskih odluka.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com