U trendu

Prevarili su smrt i opisali kakav je osećaj umirati

Smrt je nešto svima zajedničko, istovremeno mistično i banalno, ali i ono što je ljude oduvek istovremeno motivisalo, fasciniralo i plašilo. Kakav je osećaj biti mrtav nešto je što se teško može saznati, jer dok će religiozni govoriti o svojoj viziji života nakon smrti, skeptični će odmahivati rukom.

Ovo su neka od iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt i ono što su iz tog naučili:

Priča 41-godišnjeg Emanuela Fransisa Botčvaja, hkronično oboljelog od anemije srpastih ćelija

„Čim sam upao u respiratorni arest, imao sam osećaj da ležim na svom telu, tako da sam mogao sam sebe da vidim. Mogao sam da vidim sestre i ljude oko sebe. I moja mama je bila tamo.

Moje detinjstvo je bilo najbolje koje bi čovek mogao da poželi, nikad se nisam osećao drugačije zbog svoje bolesti. Jednog dana mi je pozlilo nakon plivanja, naprosto sam prestao da dišem. Sećam se kako sam leteo iznad svog tela i čak sam pratio svoje telo kad su me vodili iz ptičje perspektive, ulazeći u lift i odlazeći na intenzivno odeljenje.

Od mog iskustva sa smrću, nivo moje taštine je neverovatno paola. Pre mi je bilo važno da budem fit, nabildovan, da imam ogromne mišiće. Sad shvatam da je telo zaista samo vozilo za dušu.

Šarlot Fanteli vlasnica je produkcijske kuće, supruga i majka, a srce joj je stalo u dva navrata i bila je klinički mrtva pre nego uspeli da je ožive, a kaže kako je sve vreme bila svesna svega:

„Sećam se da mi je lek koji si mi dali udario u grudi i sve čega se sećam je bip bip bip zvuk koji se pretvorio u dugi biiiiiiiiiiiiipp i gledanja preko svog ramena. Samo gledanja u aparat na kojem se sve menjalo brzo, kako izbacuje apsolutno ravnu liniju.

Četiri godine pre toga sam putovala, snimala filmove i ostvarivala karijeru koju sam oduvek sanjala sve dok se jedne subote nisam probudila i vrlo brzo shvatila da nešto sa mnom ozbiljno nije u redu. Kad su mi izmerili puls, on je bio 186 u mirovanju. Dve godine sam proživela tako što u svakom trenutku nisam znala da li ću živeti ili umreti. Štaviše, sećam se jednog razdoblja koje je trajalo dve nedelje, kad smo bili uvereni da ću umreti.

Žurno su me odveli u bolnicu, a lekar koji me je primio rekao mi je da će mi dati neki lek i da će me boljeti „kao sam đavo“. Nakon toga srce je prestalo da mi radi, a ja sam sve posmatrala. Najveći strah mi je bio da će moj mali sinčić morati da odrasta bez mame. Napisala sam mu i pismo kad sam mislila da za mene nema spasa.

Priča Pola Skejtsa koji je u kliničkoj smrti završio nakon pokušaja samoubistva i tek nakon tog iskustva naučio je da ponovno živi svoj život.

„Ležao sam na podu u potpunoj agoniji. Ono što sada znam je da sam se onesvestio i nastupila je jeziva tišina. Ono što znam od svojih roditelja je da sam bio vrlo srećno dete i sve se to promenilo onog dana kad je počelo zlostavljanje. Dete u meni je time bilo ukradeno i umrlo je. Zlostavljan sam od svoje osme godine, što je užasno mnogo vremena proživljenog u mukama.

Sećam se dana kad sam pomislio „to je to, ne želim više da živim“. Sećam se buđenja u bolničkoj postelji i čoveka koji je bio nedaleko od mene. Imao je rak i bilo je prekasno za njega. Rekao mi je „ne odbacuj priliku“.

Ostalo mi je to u glavi. Nakon svega što sam prošao, sada želim da živim, ne želim da sedim u rupi. Na kraju, šta imam da izgubim? Ništa. Život mi je sada potpuno drugačiji jer to što sam živ sada smatram privilegijom. Ljudi većinom ne žele da umru, već samo žele da im prođe bol.

Nije bilo ničega 

„Nisam imao pojma, to je bila samo mračna praznina. Nikakvih misli, nikakve svesti, ničega.

Oba puta jednostavno nisam bio tamo. Sve je bilo crno. Opisao bih to kao dremanje. Kratko spavanje bez snova i potom buđenje kao da sam spavao dugo, a u stvarnosti je to bilo tek 15-ak minuta.

Jedini razlog zbog kojeg to znam je taj što su lekari morali da me obaveste o tome. Da mi nisu rekli, ne bi ni znao da sam umro.

Sve što želim da potignem u životu je da se dobro zabavljam i učinim drugima život boljim najviše što mogu. Posle smrti, jedino što će biti važno o meni je uticaj koji sam imao na živote ljudi koji su još živi. Nadam se da će moj uticaj biti pozitivan.“

(Express.hr)

Napišite komentar