Najduže radimo za najmanju platu

U depeši američke ambasade u Srbiji, koja je, po Vikiliksu, poslata 12. januara 2006, „centrali” iz Beograda, saopšteno je „otkriće” da većina Srba vidi posao samo kao nužno zlo i da Srbi rade jedino da bi preživeli. Starija generacija i dalje veruje da država treba da izdržava radnika, a mnogi roditelji govore svojoj deci da ne prihvate poslove koji su im „ispod časti”. Uprkos tome, primetile su američke diplomate, „u glavnoj beogradskoj pešačkoj ulici videćete buljuk zvanično nezaposlenih mladih ljudi, obučenih po poslednjoj modi, koji pijuckaju kapućino i puše, dok u ruci drže skupocene telefone. Slično je i u noćnom životu. Izvori novca su: pomoć roditelja i rođaka iz inostranstva, kao i neregistrovani poslovi”.

Možda Srbi u Evropi nisu „narod najstariji”, ali nismo ni lenji kao što nam se često „pripisuje”, jer radimo duže od svih u 28 država Evropske unije za plate koje su među najmanjim u celom regionu.

Prema anketi o radnoj snazi, redovnom istraživanju Republičkog zavoda za statistiku, koje se sprovodi po receptu Eurostata, zaposleni u našoj zemlji su u uobičajenoj radnoj nedelji u 2014. u proseku radili 42,7 sati. Poređenja radi, zaposleni sa punim radnim vremenom u Rumuniji prošle godine imali su najdužu radnu nedelju u EU – 41 sat.

Foto: skeeze/Pixabay.com

Foto: skeeze/Pixabay.com

Da li nas je to neko opanjkao da smo lenji, a tražimo da nas debelo plate, što domaći i strani „poslodavci” debelo koriste?

– Reč je o uvreženom mišljenju koje je daleko od istine – tvrdi ekonomista Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije. – Toj predrasudi su podlegle i američke diplomate. Istina je mnogo drugačija. Srbi nisu lenjivci. Ovde je borba za posao mnogo veća nego na Zapadu.

Nikolić kaže da još od sedamdesetih slušamo priče kako se na Zapadu mnogo radi, a u Srbiji lenstvuje.

– Takve priče su bez osnova. Služe da se opravdaju niska primanja i loš standard u zemlji – smatra Nikolić. – Zato ne bi trebalo da iznenađuje podatak da je radna nedelja u Srbiji među najdužim u Evropi, što je još jedna potvrda da mi nikada nismo bili lenj narod. Ono što nam nedostaje, da bismo dostigli produktivnost i plate razvijenijih zemalja, jesu bolja tehnologija, razvijenije tržište, osvojene prodajne pozicije u inostranstvu i bar približno ista početna pozicija koju imaju preduzeća i firme razvijenijih država. Volje za rad imamo, čak i u periodima krize i ona nam nikada nije nedostajala”.

Sa Nikolićem se slažu njegove kolege ekonomisti, a naročito ljudi iz sindikata. Neki tvrde da se takva priča ne plasira „tek tako”.

– Njen cilj je da nam se cena radnog sata svede na minimum, pa ko preživi – kaže Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. Kao što se, tek onako ne zagovara da Srbija treba da odustane od industrije i visokih tehnologija i da naša deca treba da se late motike. Iako su im se još pradedovi potvrdili kao industrijska nacija, broj zaposlenih u industriji sa oko milion krajem devedesetih prošlog veka, sveo se na manje od 300.000. Dobro plaćena radna mesta svetski moćnici čuvaju za svoju decu i unuke – ne birajući sredstva.

Istini za volju, produktivnost Srba i dalje je samo 42 odsto evropskog proseka, ukazuje Goran Nikolić. Razlozi: nedovoljno dobra organizacija posla, tehnološka zaostalost i nedostatak znanja.

– Predrasuda o ,lenjom srpskom narodu’ nastaje u višem sloju političkih i finansijskih struktura koje imaju neposredan interes da razbijaju nezavisnost država periferije i da primoravaju narod na finansijski kolonijalizam – tvrdi Nikolić.

Da smo među najmanje plaćenima u Evropi, dobro znamo. Kad se poredimo sa komšijama, manje od nas zarađuju samo zaposleni u Albaniji i Makedoniji. Prosečna neto zarada u julu ove godine bila je 45.601 dinar, dok je prosečna potrošačka korpa istog meseca koštala 66.807, a minimalna 34.661 dinar. Za prosečnu korpu u julu bilo je potrebno 1,46 prosečnih zarada. Da nevolja bude veća, u Srbiji oko 650.000 zaposlenih prima platu sa zakašnjenjem, a oko 50.000 veoma neuredno. Svega oko 170.000 zaposlenih u privatnom sektoru prima platu na vreme u dan.

Po našoj računici, a na osnovu podataka zvanične statistike, srpske poslodavce u privatnom sektoru radni sat zaposlenog u 2014. koštao je u proseku oko 2,33 evra. Od te sume, radnik je dobijao 1,7 evra – koliko je koštala paklica cigareta. Troškovi radne snage u ukupnim troškovima poslovanja u Srbiji iznose oko 33 odsto, što je znatno manje nego u razvijenim zemljama gde to učešće dostiže i 64 odsto, kao što je slučaj u Holandiji.

Nismo šampioni odmaranja

Ne može nam se zameriti ni da se mnogo odmaramo od (ne)rada, jer zaposleni u Srbiji ima pravo na godišnji odmor u trajanju od minimum 20 radnih dana.Petnaest starih članica EU imaju minimalni godišnji odmor od 26,4 dana, dok novije članice imaju odmor od 21 dan godišnje. Prosečan godišnji odmor u EU traje 25,1 dan, navodi Eurofand.

Sami sebe srozavamo

Da ni sami o sebi i svom radu, a time i platama, ne vodimo računa svedoče i veoma česte izjave naših političara, pa i ekonomista, koji kao našu komparativnu prednost u odnosu na susedne zemlje u prvi plan ističu – kvalifikovanu i jevtinu radnu snagu. S vremenom, međutim, kvalitet naše radne snage polako pada, jer smo gotovo ukinuli sve stručne i zanatske škole, ali da radimo za male pare – radimo.

Pre nekoliko dana na našim stranicama našao se podatak da radnici u „Fijatovoj fabrici automobila” u Kragujevcu zarađuju u proseku nešto više od 300 evra, a njihove kolege u Italiji ili Poljskoj bar četiri puta više. Kada su novinari jednom prilikom upitali jednog od prvih ljudi „Fijata” u Srbiji, zašto je to tako, on je hladno odgovorio – „zato što je hleb u Kragujevcu 30 evrocenti, a u Torinu pet puta skuplji”.
(Aleksandar Mikavica, „Politika“)

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake