Pažljivo kad pričate o svojoj deci

Foto: PublicDomainPictures/Pixabay.com

Foto: PublicDomainPictures/Pixabay.com

Teoretski, skoro svima je poznato da treba poštovati tuđu privatnost i da ne treba svakome pričati lične detalje o nekome. U praksi, međutim, mišljenja o tome šta je lično, a šta nije mogu veoma da se razlikuju, a kada se radi o privatnim detaljima vezanim za njihovu sopstvenu decu, dešava se da roditelji smatraju da o tome mogu slobodno da pričaju s kime god žele.

Ne rade to roditelji iz loše namere, niti im je želja da time ponize svoje dete. Ali, ako dete iole razume o čemu se govori, i prisustvuje takvom razgovoru, i te kako se može osetiti poniženo i povređeno ako, na primer, mama priča pred gostima (ili čak pred neznancima) kako se ono upiškilo u krevet, kako je on sav smotan i nije u stanju ni dva minuta da se koncentriše u školi, kako je ona bila baš slatka kad je veselo pričala o svom momku (i još se iznese detaljno šta je sve rekla o njemu)… U takvoj situaciji, dete se oseti ne samo povređeno i poniženo već i izdano od strane osobe kojoj bi trebalo da može da veruje najviše na svetu – svoje majke ili oca.

Ovo ne znači da ne smete da pričate o svom detetu. A ako se radi o nekom zdravstvenom problemu, sasvim sigurno ćete lekaru svog deteta reći sve detalje koje smatrate bitnim. Međutim, ako se ne radi o tome, ne bi bilo loše da razmislite kako biste se vi osećali da vaše dete priča unaokolo o vama – recimo, koliko kilograma imate, kako se mučite s dijetom, kako je njega/nju sramota kad vas vidi s masnom kosom ili kad se prejedate i niste u stanju da se zaustavite, kako previše pijete, zaudarate na alkohol i znoj, uporno flertujete s nekim ko vas ignoriše, oblačite se i ponašate neprikladno svojim godinama u pokušaju da delujete mlađe… I mlađa i starija deca su u stanju da o svojim roditeljima primete jako mnogo – kako bi vama bilo da oni o onome što vide pričaju kome stignu?

Možda vam i ne bi smetalo da vaše dete priča unaokolo sve i svašta o vama. Ima onih kojima stvarno ne smeta da se mnogo toga ličnog zna o njima. Međutim, to što vama nešto ne smeta ne znači da ne bi smetalo i nekom drugom – u ovom slučaju, vašem detetu.

U ovakvim situacijama najpraktičnije je razgovarati s celom porodicom, i u tom razgovoru se dogovoriti šta se o članovima porodice sme pričati i kome. I, nakon toga, poštovati želje svih kad se o njihovoj privatnosti radi, bez obzira na njihov uzrast (izuzetak su razgovori s lekarom o zdravstvenim problemima, ili bilo kakve situacije kada bi poštovanje nečije intime ugrozilo zdravlje ili čak i život te osobe) – nema veze ni ako je dete malo, ako je u stanju da razume ono što se govori, može da bude povređeno onim što nekome kažete, a prijateljsko ćaskanje svakako nije dobar razlog da povredite osećanja svog sina ili ćerke.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    Tačno, ali postoji i situacija kad niste u stanju da kažete sve direktno, naročito malom djetetu, jer to se doživljava kao prebacivanje, kritika, čak kažnjavanje, a opomena je neophodna. Onda pibjegnete malom „lukavstvu“ kakvo predstavlja „povjerljivi posrednik“ kome se „ispovijedate“, dijete kao slučajno sluša to što se odosi na njega sa izvjesne distance, jer se ne obraćate direktno njemu, ne mora da posluša, ali često dobije samo želju da nešto tu promijeni, a ne mora, kažem, jer „nije čulo“ i „ništa ne zna“, pa kao i da se kritika i ne odnosi na njega. Inače ste u pravu, jer i sama sam ponekad nepažljiva i pokupim ućutkivanje, doslovce da „prekinem da pričam o njemu“ pred svima…

Ostavite komentar