Kada se postavlja pitanje "ko nosi pantalone" u jednoj vezi, obično se na našim prostorima pretpostavlja da je muškarac taj koji vodi, a da je žena ta koja ga prati. Pripadnice nežnijeg pola koje prihvataju ovakvu podelu uloga ne slažu se s tim da imaju osećaj niže vrednosti, da hodaju linijom manjeg otpora, ili da imaju manjak samopouzdanja. One se jednostavno prepuštaju – ako je njihov muškarac dosad savršeno obavljao svoju funkciju, zašto mu onda ne bi prepustile da odlučuje u njihovo ime? Da li onda priča o nezavisnosti unutar veze nema nikakvog značaja kod ovakvih parova?
U suštini, čini se da svako voli da bude pomalo vođa u vezi, bez obzira na pol. Nekada voljenoj osobi dopuštamo da brine o svemu zbog toga što nam baš to odgovara, nekada zato što ne želimo da protivurečimo, a nekada i zato što ne želimo da se naša veza nasuka. Međutim, ako se dogodi da osoba s kojom smo u vezi pravi papazjanije, logično je što odnos snaga u vezi mora da se drugačije preraspodeli. Najbolje je ako u vezi postoji kameleonski odnos tokom kojeg oba partnera lako mogu da se sažive sa situacijom da u nekom određenom trenutku neko od njih dvoje donosi odluke za oboje, da bi se onda u kriznim situacijama oboje zapitali šta valja činiti i na koji način.
To izgleda kao obrazac zdrave veze. Niko ne dominira preterano, nema ponižavanja u društvu prozivkom zbog "nošenja pantalona", nema svađa oko dominacije. Važno je da kompleks superiornosti ne postoji u rečniku vaše veze. Samokontrola ponekad može da bude teška, ali treba skupiti snage, spremnosti i sposobnosti da bi se učinio ustupak, a da se pri tom ne zaborave svoje želje i planovi. Različitost partnera može da bude pravi podsticaj za održavanje jedne veze. Usponi i padovi su normalna stvar, ali ako su dve prirode dovoljno prilagodljive, pouzdanost unutar veze postaje važnija od toga ko kuva ručak, a ko odlazi na posao.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Dobro razmišljanje. Prilično napredno za naše prostore. Pozdrav