33. BEMUS: Program svečanog otvaranja

Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS), osnovane 1969. godine, već više od tri decenije nose obeležja svojevrsnog praznika muzičke umetnosti. Prema rečima kompozitora Dejana Despića, predsednika Saveta BEMUS-a, ovaj međunarodni festival klasične muzike „svake jeseni u našu prestonicu unosi atmosferu radosti i uzbuđenja pri susretu publike sa istinskim majstorima interpretacije i muzičkim stvaraocima. Atraktivan program festivala obuhvata odabrana dela muzičke literature različitih žanrova, kao i kapitalna ostvarenja, u širokom stilskom rasponu od perioda srednjeg veka i renesanse, pa do muzike naših savremenika. Kao manifestacija na kojoj nastupaju vrhunski muzičari iz naše sredine i najznačajniji muzičari sveta, BEMUS je most koji nas povezuje sa muzičkim metropolama širom naše planete“.

Ove se godine BEMUS održava po 33. put, i traje od 6. do 19. oktobra. U prostorima Kolarčeve zadužbine, Atrijuma Narodnog muzeja, Saborne crkve i Skupštine grada, i ove godine će beogradskoj publici biti ponuđen raznolik, kvalitetan i tradicionalno znalački osmišljen program. Sledi program svečanog otvaranja:

Subota, 6. oktobar
Kolarčeva zadužbina 20.00
Otvaranje

Beogradska filharmonija
Dirigent: Uroš Lajovic

Volfgang Amadeus Mocart
Simfonija br. 41 Ce-dur KV 551 „Jupiter“
Allegro vivace
Andante cantabile
Menuetto : Allegretto
Finale : Molto allegro

Gustav Maler
Simfonija br. 1 De-dur „Titan“
Langsam, schleppend (Sporo, razvučeno)
Krdftig, bewegt (Moćno, uznemireno)
Feierlich (Svečano)
Stьrmisch bewegt (Sa nemirnim pokretom)

Izvođenje jedne poslednje i jedne prve simfonije u stvaralaštvu dva velikana istorije muzike, u prvi mah bi moglo da stvori nedoumicu u pogledu njihovog žanrovskog značaja. No, treba imati u vidu da Mocartova (W. A. Mozart, 1756-1791) poslednja simfonija nije ujedno i kraj njegovog opusa već jedno od najznačajnijih dela njegovog najzrelijeg stvaralačkog perioda. I isto tako, da Malerova (G. Mahler, 1860-1911) prva simfonija nije ono što se često smatra prvim „pokušajem“ u jednom žanru, nego primer jedne sasvim nove estetike koji će taj žanr preporoditi.

VOLFGANG AMADEUS MOCART

Mocartova poslednja simfonija KV 551, poznatija kao „Jupiter“, nastala je 1788. godine. Njen naziv prvi put se sreće u koncertnim programima iz Engleske, verovatno kao rezultat velike popularnosti mitoloških junaka na tadašnjim operskim scenama. Mora da je jedan „jupiterovski“ scenski sadržaj inspirisao londonskog violinistu i impresarija Petera Salomona da je nazove imenom koje je kasnije prihvaćeno i u ostalim evropskim zemljama. Ovome je, međutim, sigurno uzrok i sam muzički sadržaj. Jer, koja se simfonija osamdesetih godina osamnaestog veka uopšte može meriti sa ovom?

Opravdana revolucionarnim vremenom u kome je nastala, Mocartova poslednja simfonija u Ce-duru nagoveštava simfonijsku dramu budućnosti smelim harmonskim jezikom i neuobičajenim rešenjem forme, u kojoj se sva četiri stava baziraju na elementima sonatnog oblika. Muzika prvog stava svojom melodikom podseća na teme u duhu Mocartovih opera iz istog perioda, u kojima se tragično prepliće sa komičnim. Mnogo ozbiljniji lagani stav, Andante cantabile, nije uobičajeni mocartovski lirski predah, već radije duboko uznemiren sadržaj napetosti i nestabilnosti koji nije našao razrešenje čak ni u reprizi, u osnovnom tonalitetu. Ovakva atmosfera kao da je nagoveštavala otvoreni sukob Mocartovog revolucionarnog duha sa plemstvom, koji je očevidan u trećem stavu. Naime, poigravanje sa punktiranim ritmovima, tako popularnim na dvorovima velikaša, dostiglo je vrhunac u menuetu i triju, plesnim stavovima koji su u punom smislu reči simboli plemstva. Mocart je ovde neskriveni revolucionar: naizgled ljubak galantni muzički tok, „uznemiren“ je stalnom hromatikom, kontrapunktskim i motivskim razvojem, koji preti da svakog trenutka „sruši“ stari režim – plesnu atmosferu stava.

Nije nevažno što Mocart ovde, prvi put, u partituri odvaja deonice violončela i kontrabasa. Završni stav simfonije „Jupiter“ otvara motiv c-d-f-e, baziran na formuli gregorijanskog korala kojom počinje himna „Lucis creator“. Kompleksnost forme ovog stava, u kojoj se prožimaju sonatni oblik i fuga, označila je prvi put u istoriji muzike prebacivanje težišta sonatnog ciklusa sa prvog na poslednji stav. Briljantni petoglasni fugato u kodi ovog stava jeste apoteoza čitavog dela. Nije sasvim izvesno koliki je udeo politika zaista imala u nastanku Mocartove poslednje simfonije, ali je nesumnjivo da je kompozitorov nov, neuobičajeni tretman forme, nastao u burno vreme političkih prevrata, istovremeno nagovestio i novo vreme i nove puteve razvoja simfonijskog žanra u 19. veku.

GUSTAV MALER

Začeci Malerove Prve simfonije sežu u 1884. godinu. U to vreme, kompozitor je pisao ciklus „Pesme lutalice“, čiji će melodijski sadržaj biti osnov nekolikih tema njegovog simfonijskog prvenca iz 1888. godine. Naziv „Titan“, kao i programski naslovi prvobitnih pet stavova, trebalo je da na praizvođenju približe publici kompleksni muzički sadržaj. No, uvidevši da to nije put za komunikaciju sa slušaocima, kompozitor se odrekao ne samo efektnog imena, nego i poetskih objašnjenja ove muzike, pa čak i laganog drugog stava ljupkog podnaslova, „Blumina“. Sadržaj preostala četiri stava bio je prerađen. Kao rezultat, nastala je simfonija čije se prvobitno ime zadržalo, iako ono, prema kompozitoru, nema direktne veze sa istoimenim romanom Žan Pola, nego ukazuje na jednu opštu viziju Čoveka junaka.

Iako se ova simfonija iz današnje perspektive čini Malerovom najjednostavnijom, u vreme kada je nastala predstavljala je novinu svog žanra. Zapravo, ona je bila logičan nastavak i nadgradnja svega onoga što su u simfonijskom stvaralaštvu postigli najpre Betoven, a onda Šubert, Šuman, Brams, i Brukner, s jedne strane, te Berlioz i List, s druge. Ona nije, kao Mocartova simfonija „Jupiter“, sinteza svega što je kompozitor do tada stvorio, već sinteza svega onoga što je njen kompozitor uočio i razvio u dotadašnjoj simfonijskoj literaturi. I ne samo to. Pored genijalno vođene orkestracije, u ovom delu plene melodijske misli u osnovi izrasle iz pramotiva čiste kvarte, koji se pojavljuje na početku prvog stava, na fonu više puta udvojenog tona A u flažoletima gudača. Ovaj, popularno nazvan, motiv kukavice, razvija se u glavnu temu čija melodija predstavlja drugu pesmu ciklusa „Pesama lutalice“. Iako ovaj stav ima konture sonatnog oblika, njegova razvijenost ukazuje na autora sklonog eksperimentu sa formom kome je igra sa instrumentalnim bojama i samim motivima mnogo draža od težnje ka čvrstom muzičkom obliku.

Atmosfera buđenja prirode u prvom stavu (nekada objašnjena kroz programski predložak simfonije), zadržana je u lendleru drugog stava, u plesnom obliku koji će u kasnijem kompozitorovom stvaralaštvu zauzimati posebno mesto. Treći stav gotovo da anticipira ekspresionističku grimasu početka dvadesetog veka. U posmrtnom maršu osnovna tema jeste čuvena dečja pesmica Frire Jacques (ne sa durskom, nego sa molskom tercom!), koja se vremenom transformiše u vašarsku muziku limenih duvačkih instrumenata sa još jednom temom iz ciklusa „Pesama lutalice“. Maler kao da ovim stavom muzički oslikava krizu svih vrednosti i svetinja fin de siicle-a.

Poslednji stav dela nadovezuje se bez pauze. Disonantni vokabular ovog stava opravdava prvobitni danteovski naziv „Dall“Inferno al Paradiso“. Kao i prvi, i ovaj stav sadrži uvodni odsek pun motivskih fragmenata, ali ne idiličnih, kako je to bilo na početku simfonije, već pretećih. Tu su i citati iz Listove simfonije „Dante“, kao i Vagnerov motiv Svetog Grala iz „Parsifala“. Sonatni ciklus cele simfonije zaokružen je ponavljanjem čitavog odseka iz prvog stava pre konačne apoteoze poslednjeg. No, Maler se, pred trijumfalni završetak, još jednom podseća na početne motive odakle je Titan (možda on sam!?) krenuo. Da li je već tada slutio reči koje je izgovorio u bolesti pred kraj života: „Doktore, živećemo večno!“

BEOGRADSKA FILHARMONIJA

Beogradska filharmonija je osnovana 1923. godine, na inicijativu kompozitora i dirigenta Stevana Hristića, koji je bio njen šef-dirigent do 1936. godine. U periodu između dva rata, velikim brojem koncerata i širokim repertoarom, kao i gostovanjima značajnih umetnika iz sveta (Dimitri Mitropulos, Albert Volf, Alfred Korto, Jozef Krips, Enriko Mainardi, Pjer Furnije), Filharmoniji je pripadalo značajno mesto u razvoju i unapređivanju muzičkog života Beograda.

Posle Drugog svetskog rata, ovaj orkestar vodili su Oskar Danon, Mihajlo Vukdragović i Krešimir Baranović (1951-1961). Za vreme vođstva Živojina Zdravkovića (1960-1978), Beogradska filharmonija dostiže najviši umetnički nivo, proširujući repertoar na značajna dela 20. veka, i ostvaruje potvrdu svojih vrednosti širom sveta. Iz tog perioda potiču i snimci Beogradske filharmonije za diskografske kuće „Philips“, „Decca“ i „Deutche Grammofon“, kao i izvanredno uspešne turneje po Evropi.

Gotovo osam decenija, profesionalnom odgovornošću i nepresušnim entuzijazmom svojih članova, Beogradska filharmonija publici je predstavila ogromno muzičko blago svetske klasične i savremene muzičke literature, kao i brojna dela jugoslovenskih kompozitora, od kojih su mnoga izvedena premijerno. Za dirigentskim pultom ili kao gosti solisti sa Beogradskom filharmonijom nastupali su umetnici najvišeg ugleda i svetske klase, među kojima su: Džon Barbiroli, Vaclav Talih, Rafael Kubelik, Igor Markevič, Franc Konvični, Malkom Sardžent, Andre Navara, Karl Bem, Leopold Stokovski, Kiril Kondrašin, Genadij Roždestvenski, Zubin Mehta, Jehudi Menjuhin, David Ojstrah, Isak Štern, Henrik Šering, Leonid Kogan, Ruđero Riči, Mstislav Rostropovič, Artur Rubinštajn, Svjatoslav Rihter, Emil Giljels, Rudolf Kempf, Andre Vots, Gidon Kremer, Ivo Pogorelić, Gustav Kun, Ivan Fišer, Vladimir Krajnjev, Marija Kligel, Patrik Galoa, Maksim Vengerov, Julijan Rahlin, Najdžel Kenedi. Poslednjih dvadeset godina šefovi-dirigenti Beogradske filharmonije bili su Angel Šurev, Anton Kolar, Jovan Šajnović, Vasilij Sinajski i Emil Tabakov. Ulazak u novi milenijum obeležen je dolaskom maestra Uroša Lajovica na mesto šefa-dirigenta.

UROŠ LAJOVIC

Uroš Lajovic je diplomirao studije kompozicije i dirigovanja na Muzičkoj akademiji u Ljubljani. Usavršavao se na majstorskim kursevima na Mocarteumu u Salcburgu, kod Bruna Maderne. Magistrirao je u Beču na Visokoj školi za muziku u klasi Hansa Svarovskog. Bio je asistent dirigenta (1972-1978), a zatim šef-dirigent Slovenačke filharmonije (1978-1991), šef-dirigent Zagrebačkih simfoničara (1979-1981), osnivač i dirigent Kamernog orkestra „Slovenicum“ iz Ljubljane (od 1988).

Dobitnik je niza nagrada među kojima su: studentska Prešernova nagrada za kompoziciju (1968) i dirigovanje (1969), Nagrada Visoke škole za muziku u Beču (1971), Nagrada nedeljnika „Mladina“ (1974), Druga nagrada Premio Guido Cantelli u milanskoj Skali (1975), Prešernova nagrada za dirigovanje (1981). Gostovao je u muzičkim centrima širom sveta: u Nemačkoj, Holandiji, Švajcarskoj, Austriji, Italiji, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, u baltičkim zemljama, Norveškoj, Rusiji, Belorusiji, Mađarskoj, Turskoj, Španiji, SAD-u, Tajvanu, Južnoj Koreji, Japanu.

Sarađivao je sa svim vodećim simfonijskim orkestrima pređašnje Jugoslavije, kao i sa uglednim svetskim orkestrima među kojima su: Minhenska filharmonija, Simfonijski orkestar Berlinskog radija, RIAS sinfonijeta, Orkestar Radio Lajpciga, Orkestar Južno-nemačkog radija, Bah-kolegijum iz Minhena, Orkestar Mocarteuma u Salcburgu, Moskovski državni orkestar, Kijevska filharmonija, Janačekova filharmonija iz Ostrave, Praška filharmonija, Orkestar RTV Katovice, Bernski simfonijski orkestar, Simfonijski orkestar Getingena, Belgijski nacionalni orkestar, Tokijska filharmonija…

Od 1990. godine Uroš Lajovic je profesor dirigovanja na Visokoj školi za muziku u Beču. Od jeseni 2001. godine angažovan je kao šef-dirigent Beogradske filharmonije.

Oficijelne stranice BEMUS-a: