35. BITEF: „Divlje meso“

U prepunoj sali Beogradskog dramskog pozorišta, publika je aplaudirala dugo, a glumci su tri puta izlazili na scenu da se poklone gledaocima. Iako su u poslednjem trenutku morali da promene mesto gde će igrati predstavu, glumci Dramskog teatra Skopje, u režiji Aleksandra Popovskog, po tekstu Gorana Stefanovskog, maestralno su odigrali jedinu makedonsku predstavu na ovogodišnjem Bitefu. Odmah posle premijere je počeo okrugli sto, razgovor sa stvaraocima i rediteljem, u Beogradskom dramskom pozorištu.

Šta je „divlje meso“? To je strano tkivo, rana koja može da uguši, da ubije. To je rana Balkana, ali i svakog drugog prostora. Da li možemo da je izlečimo, da je ugušimo ili da se nje sami odreknemo? Možda može da se pomisli da samo mi to možemo da razumemo, ali celokupni utisak posle predstave je mnogo jači: to je ipak rana koju svi imamo, rana identiteta, individualnog, porodičnog, nacionalnog. Predstava Dramskog teatra Skopje je odigrana u dva različita plana. U pozadini je Balkan, a u prvom, odmah pred gledalištem, Evropa. Iako počinje u vreme pred Drugi svetski rat, to može da bude vreme pred neki drugi rat koji započinje godinama kasnije. Predstava otvara mnoga pitanja koja zapinju u grlu kao divlje meso.

Autor drame, Goran Stefanovski, kaže: „Dok sam pisao „Divlje meso“, mislio sam da govorim o prošlosti. Sada shvatam da je to sadašnjost. I zaista, 1980. godine mi se činilo da smo se domogli utopije i da su sve bitke završene. Smetnuo sam s uma da se drama događa u predvečerje Drugog svetskog rata, i da kući porodice Andrejević preti opasnost od nacizma. Danas, 2000. godine, mi se čini da nikakvu utopiju nismo dotakli, i da postoji opasnost da prihvatimo iluzije. Čini mi se da je komad smešten usred savremenih balkanskih ratova i treninga mišića Novog svetskog poretka. Kuća Andrejevića je primer takvih opasnosti i iskušenja“.

Ponovo se vraćajući svojoj drami, autor otkriva: „Činilo mi se da smo 1991. godine dotakli dno. Tada sam prvi put pomislio na Dimitrijevu rečenicu: „Biće rata, biće rata“. Narednih deset godina živeli smo u lažnom miru. Godine 2000. pomislih na Marijinu rečenicu: „Dosta i ovakvog mira“. „Divlje meso“ je priča koju krišom pričam u sebi, plašeći se da bi neko mogao da me čuje i da mi razbije glavu. Koliko puta sam poželeo da odem odavde, da se odlepim od ovog lepka, od ovog plemena, da se odreknem svojih, da presečem pupčanu vrpcu, da se predam nekom ko će da me odvede negde daleko, daleko, negde gde mogu da zaboravim šta sam bio i kome sam pripadao. Zašto nisam otišao? Ili, zašto sam se vratio? Da li sam ja Stevo ili Dimitrije? Pre nego što će da umre, Simon je rekao Stevi da je on znao tajnu, a nije želeo da je kaže drugima. Stevo je znao tajnu? Nije je znao, zato što nije napisana u ovoj drami. Tajnu zna Mihajlo u mojoj drami „Let u mestu“ („Nauči da letiš. Nikud nećeš poleteti ako letiš u mestu. Ali, ako imaš malo strasti i sreće, mesto će poleteti sa tobom.“)“.

Dodatne informacije o predstavi i trupi: