„Bojim se besmislenosti naše konačnosti“ (video)

„Bojim se besmislenosti naše konačnosti”, rekla je jednom prilikom Margita Stefanović, po mnogima, najveća heroina, i najupečatljivija ženska pojava srpskog i jugoslovenskog rokenrola. I o tom, ali i svakom drugom besmislu često je pričala rokerka, rođena 1. aprila 1959. godine, koja bi, da je uspela da izbegne prerani kraj, ovih dana proslavila 60. rođendan.

Osim „nesuđenog” 60. rođendana, ove, 2019. navršava se tačno 35 godina od izlaska debi ploče „Katarina II”, odnosno tri decenije od objavljivanja proročkog albuma „Samo par godina za nas” beogradskog benda „Ekatarina Velika”. Benda, u kome je, uz Milana Mladenovića, Margita Stefanović bila ključna ličnost.

Iako je kćerka pozorišnog i televizijskog reditelja Slavoljuba Stefanovića Ravasija, uporedo sa osnovnom školom i gimnazijom, pohađala nižu i srednju muzičku školu „Josip Slavenski”, i na takmičenjima osvajala brojne nagrade, upisala je arhitekturu. Uprkos talentu za klavir, tako prepoznatom da je, uz Ivu Pogorelića, dobila šansu za studije na moskovskom konzervatorijumu, koju je, zbog majčinog straha, odbila, postala je diplomirani inženjer arhitekture.

Ali, muzika je, ipak, izvojevala pobedu. Za to je „kriv” susret u bioskopu „Topčiderska zvezda” sa članovima sastava „Električnog orgazma”, koji su je upoznali sa Milanom Mladenovićem, a koji je, posle raspada „Šarla akrobate”, osnovao bend „Katarina II”. Opčinjen Margitinim talentom, Mladenović je poziva da im se pridruži. I pre 35 godina objavljuju istoimeni album, sa koga se izdvaja pesma „Radostan dan”. Iako naredne godine menjaju ime u „Ekatarina Velika”, debi izdanje je označilo početak plodne saradnje Mladenovića i Stefanovićeve, koja će do 1994. godine iznedriti još šest studijskih albuma, brojne antologijske pesme i nemerljiv uticaj na muzičku scenu.

No, sastav „EKV” nije bilo jedino Margitino polje interesovanja. Sarađivala je i sa silnim kolegama sa domaće scene, potpisala je muziku za brojne pozorišne predstave i TV drame, a pojavila se i na filmskom platnu, u ostvarenju „Tajvanska kanasta”.

Osim o nadarenosti, često su se pominjale lepota i harizma Margite Stefanović, koja je sebe nazivala „najnestabilnijim delom svog života”. I turbulentan život, ali i tužan kraj klavijaturistkinje i jedne od najznačajnijih autorki domaće rok scene bili su počesto „predmet” raznih napisa. Iako je Magi, kako su je zvali, isticala kako je ona „čudna priroda koja se nikada ne kaje”, mnogo se pisalo o gorkoj sudbini muzičarke, koja je mogla da se izbegne, odnosno o njenim problemima sa narkoticima, koji su je, između ostalog, koštali krova nad glavom (preminula je u Domu za beskućnike) i zdravlja (obolela od side).

„Naučila sam da se u životu ništa ne mora, osim da se umre”, citirala je jednom prilikom Magi svoju profesorku klavira. I to što se mora, desilo se Margiti Stefanović 18. septembra 2002. godine.

Poslednjih godina posthumno je objavljeno nekoliko izdanja sa zvučnim zapisima „Ekatarine Velike”, organizovana je izložba Margitinih slika, koje je načinila krajem devedesetih, a izašlo je i nekoliko knjiga – dve iz pera Lidije Nikolić, jedna Aleksandra Ilića, i poslednja, objavljena pre godinu dana, Dušana Vesića „Magi: Kao da je bila nekad”.

(J. K, „Politika“)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.