Lažno oproštajno pismo Markesa

Prošle je godine Gabrijel Garsija Markes, slavni pisac romana „Sto godina samoće“, hospitalizovan u Bogoti sa teškom dijagnozom raka limfnih žlezda. Sve do ovog decembra o njemu se malo toga znalo, jer se potpuno povukao iz javnosti, posvetivši se pisanju i lečenju. Svoju izolaciju je prekinuo posetom svečanosti inauguracije novog meksičkog predsednika i tada je i dao intervju kolumbijskim novinama „El Tiempo“.

I iako je vrlo mršav i deluje iscrpljeno, Markes je izjavio da je potpuno izlečen posle tromesečnog tretmana i da više ne uzima lekove. Kao razlog izolacije je naveo i pisanje. I od ranije je poznato da je Markes, pišući novo delo, prekidao sve odnose i zatvarao se u radnu sobu, i čak, uzimao obroke isključivo kroz otvor na vratima. Tako je bilo i ovog puta, a razlog je predstavljao rad na memoarima koje je odlučio da napiše u trenutku kada je saznao za svoju tešku dijagnozu. Njegova sećanja bi trebala da se pojave u tri toma, a slavni je pisac najavio i dve knjige kratkih priča.

U intervjuu je i demantovao vesti da je napisao oproštajno pismo i da je tekst koji kruži Internetom, njegovo delo. Naime, mnogi mediji su objavili sadržaj ovog pisma, ali se Markes čudi kako su ljudi i mogli da pomisle, a naročito njegovi bliski prijatelji, da je on u stanju da „napiše nešto tako neukusno“. Prenosimo sadržaj ovog lažnog pisma, za koje su mnogi, do skora, mislili da je autentično i da se Markes, koji danas ima 73 godine, njime oprašta od života.

    „Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

    Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

    Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

    Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica… Bože moj, kada bih imao jedan komadić života… Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim.

    Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

    Naučio sam da čitav svet želi da živi na na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

    Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.