Ćirilica u tehnološkoj eri (2)
Naš put je, naravno, morao biti drugačiji od zemalja bivšeg istočnog bloka. Početak devedesetih godina i dobro znani događaji koji su ga pratili doneli su masovnu i iznenadnu kirilizaciju Srbije, koja je zahvatila sve grane društvenog i privrednog života, zadirući često i vrlo duboko u njegove pore. Ona je, međutim, po svom karakteru bila u mnogo čemu vulgarna, što je proisticalo iz njenog neautentičnog porekla (jezik i pismo se nisu „štitili“ njih radi, već u službi promovisanja određenih političkih koncepcija i ciljeva, često sasvim efemernih u poređenju s dugim trajanjem jezika i njegovim značajem za određenje civilizacijske pripadnosti), prouzrokovavši time revolt velikog dela, naročito kosmopolitski opredeljene, srpske intelektualne javnosti. Latinica je, u tim uslovima, među mnogima stekla imidž alternativnog pisma, pisma koje izražava trezvenost, opredeljenost ka evropskim civilizacijskim vrednostima i dostignućima i nepotčinjavanje opštem ludilu i hipokriziji koji su karakterisali naše tadašnje društvo. Ćirilica je, s druge strane, premda joj ni sa jedne strane nije bio osporavan formalni i efektivni primat, za mnoge postala iskompromitovani propagandni simbol. Mediji su pak krenuli putem inercije – nasleđena latinična rešenja je, s tehnološke strane, bilo daleko lakše digitalizovati i inkorporirati u novi postupak rada, s obzirom na to da je likovno rešavanje latinične digitalne tipografije bilo daleko jednostavnije i pristupačnije od ćirilične. Tome je znatno doprineo i piratski karakter korišćenja softvera kod nas, koji je potpuno kompromitovao ideju da za korišćenje određenog softverskog dela treba platiti, čime su eventualni radovi domaćih dizajnera već u startu izgubili mogućnost ekonomskog vrednovanja i slobodnog takmičenja sa uvoznim softverom na jedinstvenom tržištu.
S druge strane, država koja je stubove nacionalnog identiteta, pa i ćirilično pismo, u tom periodu (zlo)upotrebljavala na svima dobro poznat način, delimično usled inercije a delimično usled suštinske neemancipovanosti i prirodnog nadovezivanja u odnosu na prethodni titoistički režim, istovremeno je razvijala državnu infrastrukturu i sve (mada vrlo skromne i zakržljale) elemente elektronske administracije koristeći latinično pismo. Politička, ekonomska, kulturna i svaka druga izolacija u kojoj se Srbija toga vremena nalazila, dodatno je doprinosila tome da pitanja podrške za srpski jezik i pismo ne bude nešto što preterano interesuje velike proizvođače softvera, čiji su se proizvodi čak i u uslovima teškog života i sankcija, neminovno, probijali i u ovu sredinu. Institucije koje bi bile najpozvanije da u ovom procesu odigraju ključnu ulogu (Matica srpska, SANU) u tom periodu su, kao i u mnogim drugim, za sudbinu Srba odsudnim vremenima, bile zauzete „važnijim stvarima“. Nesposobne da prepoznaju značaj informacionih tehnologija i sistema za budućnost jezika, pisma i kulture, one su se eventualno bavile pojedinačnim, parcijalnim problemima (rastavljanje reči, programi za proveru pravopisa, kao i razni trećerazredni problemi poput specifično srpskih kurzivnih oblika slova t, p, g i sl.), nijednom ne pokušavši da problemu digitalne budućnosti jezika priđu sistemski i sa ozbiljnošću koju njegovo rešavanje nalaže. Naravno, život i ekonomija nisu mogli toliko da čekaju: koristili su efikasnija latinična rešenja koja nisu pravila probleme prilikom filmovanja ili štampanja, koja nisu iziskivala mukotrpna i egzotična višečasovna podešavanja i brljanja po grafičkom podsistemu Windows-a kako bi se kvalitetni strani ćirilični fontovi mogli videti i koristiti.
Dodatni problem predstavljao je i nedostatak istinskog standarda za alokaciju ćiriličnih slova u okviru fontova, usled čega nije bilo moguće razviti ni standard za razmenu elektronskih dokumenata niti funkcionalnu podršku za tastaturu. Svi se sećaju, doduše funkcionalnog, ali u suštini pomoću „štapa i kanapa“ sklepanog sistema YUSCII (nacionalni „standard“ po kom su se ćirilična slova u fontovima nalazila na mestu latiničnih, pa je promena pisma iziskivala i promenu fonta) + Mapper (domaći program koji je korisnicima pomagao da naprave nekakav logičniji raspored kucanja slova nego što je bio onaj koji je YUSCII podrazumevao).
Višejezična podrška u čijim blagodatima danas uživamo postojala je još i daleke 1995. godine, u operativnom sistemu Windows for Workgroups 3.11. Tada je, međutim, bila duboko skrivena u raljama zagonetnog Control Panel-a i retko ko je, zapravo, i znao čemu služi. Većina korisnika je, zajedno s kompjuterom i operativnim sistemom, dobijala i izvestan broj srpskih latiničnih i ćiriličnih YUSCII fontova problematičnih vizuelnih i informatičkih kvaliteta, čime bi, uglavnom, i bila zadovoljna. Tek su se malobrojni entuzijasti odvaživali na (s Windows-om uvek rizično) čeprkanje po sistemskim fajlovima kako bi standard korišćenja sopstvenog jezika i pisma na računaru podigli na viši nivo. Zanimljivo je da domaća računarska literatura nikada nije, ili barem to autor ovog članka nikada nije zabeležio (a za sobom ima priličan staž u korišćenju kompjutera i praćenju relevatne periodike), napisala nijedan članak koji bi se na jednostavan i transparentan način bavio višejezičkom podrškom i mogućnostima korišćenja srpskog jezika na računaru: ovo pitanje je uvek bilo obrađivano uzgredno, a čitaocima nikada nije predstavljena, crno na belo, relativno jednostavna procedura instalisanja višejezičke podrške. Predstavljano je mnogo rešenja kojima je, uz pomoć određenih prepravki grafičkog podsistema Windows-a bilo moguće dobiti specifično srpska latinična slova, ali se problemom ugrađene, podrazumevane sistemske podrške i za srpsku ćirilicu i za latinicu nije bavio niko.
Značajnu prekretnicu i nove parametre u ovu problematiku donela je (zakasnela) pojava Interneta u Srbiji, ali o tome u sledećem prilogu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.