Dana Todorović: Književnost ima moć da nas izvuče iz mraka

BEOGRAD – Dana Todorović u svojoj novoj knjizi „Z“, otkriva svet fraktalne umetnosti, svet jedne pozorišne trupe kao i svet književnosti koji se, kako u razgovoru za Tanjug ističe, odupire svemu površnom u današnjoj svakodnevici.

Ono što je neobično u Daninom romanu je njen glavni lik, odnosno narator koji predstavlja fraktal – lik koji živi u matematičkoj jednačini.

„Da ne bismo odmah na početku uplašili buduće čitaoce, želim da istaknem da sam ceo svoj život važila za antitalenat za matematiku i u porodici sam često bila predmet podsmeha. Međutim, kada odrastemo shvatimo da matematika nije samo ono suvoparno što nas uče u školi već ona iza sebe ima jednu prelepu filozofsku priču i u sadejstvu je sa umetnošću“, objašnjava Todorovićeva.

Glavni junak Ze, kako dodaje, živi u jednačini z= z2 + C, koja je osnova za Mandelbrotov skup – najčudesniji fraktal koji nazivaju i „otisak Božjeg prsta“.

„Postoji čitava grana umetnosti koja se bavi fraktalima koji se nalaze u svemu oko nas. Ona se stvara na kompjuteru i čine je fraktalne slike, geometrijske strukture koje kada otvarate i zumirate one stvaraju beskonačne kopije samih sebe“, kaže Dana ne želeći da otkrije previše jer roman na kraju uključuje čitaoce te će njegovo rešenje sami otkriti.

Čitajući roman, prateći Zea, čitaoci ulaze u čudesni svet fraktala koji dele karakteristike sa svetom oko nas, prirodnim pojavama, ljudskim stanjima…

Ze i njegova filozofska promišljanja jedan su deo romana, dok u drugom on komunicira sa ljudima, i to sa jednom pozorišnom trupom.

On pripoveda i komentariše događaje i naučne fenomene, kao što bi to u pozorištu uradio najavljivač.

Čitalac biva uvučen u duhovit teatarski život kao i da sam prisustvuje jednoj pozorišnoj predstavi.

„Vodila sam se Šekspirovom rečenicom „Ceo svet je pozornica“. Ze stalno preispituje stvarnost, a glumci u trupi rade na delima Pirandela koji je i sam tokom života stalno postavljao pitanja o realnosti. U njegovom čuvenom komadu „Šest lica traži pisca“ on se pita da li su možda likovi na sceni stvarniji od glumaca koji ih izvode“, kaže Dana.
Prema njenom mišljenju, svi se mi pretvaramo u ono što težimo, ali nekada i u ono od čega bežimo.
„To je stalna borba sa sobom, nalazimo se između opipljive realnosti i one duhovne strane kojoj lično i sama težim. Mislim da se u današnje vreme sve vise udaljavamo od te duhovnosti“, smatra Todorovićeva.

Društvena pitanja su, kako dodaje, užasno relevantna, ali je pođednako važno, „ako ne i važnije, negovati svoju unutrašnjost.“

„Moja duša i moja suština su uvek težile filozofskim pitanjima o životu. Moram da priznam da mi je malo dojadilo da ljudi stalno govore da duhovna pitanja nisu nimalo relevantna u sadašnjosti u kojoj živimo jer smatram da je rad na sebi jedini pravi način da se loši obrasci koji svi imamo i vučemo iz prošlosti iskorene“, iskrena je književnica.

Kako priznaje, svesna je da to nisu instant rešenja, ali da radeći na sebi menjamo definiciju šta znači biti čovek – „a to je ono što ostaje“.

Poput glavnog junaka Zea, tvrdi Dana, koji živi u fraktalu i u konstantnoj je težnji za jedinstvom kako bi došao do svetlosti, tako i ljudi teže da iz tog mraka izađu.
„Verujem da književnost može da bude terapija koja će ljudsku dušu izvaditi iz mraka. Ona ima još uvek tu moć i mislim da je ovo trenutak kada nam je to najviše potrebno“, kaže ona i dodaje:
„Jako volim probijanje granica i mislim da šta god je umetnikova istina i u šta god on veruje, da mora zauvek da ostane veran svom umetničkom izrazu. Ne verujem u pravila i mislim da ne postoji niko na ovom svetu ko može da mi kaže kakva književnost treba da bude.”

Upoznavajući pozorišnu trupu na Siciliji ne može se ne osetiti Danin život u glumačkoj porodici, pored oca Bore, tetke Mire Stupice, brata Srđana, ali i studije drame u Londonu, pa čak i njenih nekoliko uloga, ali kako ističe, nije joj bila namera da unese ništa konkretno.

„To je razume se, prirodno u meni, te svaki pisac u svoje delo utka i ponešto ličnog, ali ovaj roman se razlikuje od prethodnog – „Park Logovskoj“ koji sam zaista i posvetila ocu“, objašanjava Dana.

Od glume je, kako kaže, odavno odustala jer je shvatila da joj vise ide da „sama stvara junake, nego da tuđe oponaša i tumači“

„Otac me je u početku odvraćao od glume jer je bilo vreme rata, najgore vreme za glumce i umetnost uopšte. Kao i svaki roditelj želeo je najbolje za mene i želeo je da me zaštiti, te je bio jako srećan kada sam otkrila književnost“, zaključuje Todorovićeva.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.